Nikola OSTOJIC Blog

Druženje gimnazijalaca, ove 2019. godine, razred 4/3, generacije koja je završila školovanje u 1965-66. godini
Susret, organizovan 2019. godine, prvog juna, u restoranu Žaromanija, nakon 53. godine od završenja školovanja i mature.

Više od pola decenije vremešniji smo od završenja školovanja i mature đaka gimnazije „Svetozar Marković”, generacije koja je 1966. godine završila školovanje.

Tada smo krenuli daljim putem, neko je nastavio školovanje na fakultetu, neki su se zaposlili i proživeli svoj vek do penzije. Sa da smo svi penzioneri. Pojedini, i kao penzioneri, još uvek rade.

Ipak, svako od nas ostvario je svoje životne ciljeve i profesionalnu karijeru. Kao penzioneri uživamo u minulom radu, prisećanju i evociranju mnogih događaja iz ličnog života i svojim hobijima.

Ovaj mali međujubilej obeležena je skupom i druženjem u restoranu „Žaromanija“.

Kao što to biva, u veselom raspoloženju i uz ukusnu večeru, mi, sada već sedamdesetogodišnjaci, podsetili smo se mnogih događaja iz perioda školovanja. Obogaćene su životne priče. I ovog puta pohvalili smo se ili malo izjadali. Prepričane su i mnoge anegdote uz sećanja na druženje u raznim prilikama tokom školovanja. Tu su se, opet, našle i nekoliko starih slika.

Na sveukupno zadovoljstvo, vreme u druženju je brzo prošlo.

Nažalost, iz naših redova ove godine upokojio se još jedan dragi prijatelj, dr Vladimir Patić

Zbog objektivnih okolnosti više prijatelja nisu prisustvovali. To kaže da vreme, starost i druge okolnosti nose svoj danak. 

Stare slike, koje je neko doneo, obogatile su naša sećanja i podstakle mnogo anegdota ili uspomena na lepe ili manje lepe događaje. Neko se sećao slabih ocena i borbe da ih popravi. Poneki su se pohvalili odličnim uspehom a spomenuli smo mnoge od naših profesora koji su nas vodili na putu do mature. Pa ipak, bilo je lepo provesti nekoliko sati uz prijatan razgovor. A, sveukupnom prijatnom druženju doprinelo je i ukusno posluženje.

A BRKOVI MI SEDI

A brkovi mi sedi,

Sa godinama dođoše,

Zar to treba mnogo da me jedi?

Ma, i to ponekad vredi,

Kad damu prekoputa mene,

Uz šoljicu muške kafe,

U ozbiljnost mojih godina ubedi,

Da, i za mene to mnogo znači

Da mi se srce

U ovim godinama

Još uvek junači…

Ah, godine,

Zna se,

Kad životne dogorevaju sveće,

I kad srce hoće,

A telo neće,

Kad ne mogu isprazniti tek tako

Života korpu

U neku crnu rupu

I poneku gadost

Sakriti u džepu…

Oh, kad sam počeo da sedim,

Kad su mi brkovi bili sve belji i belji,

Shvatio sam šta jesam,

I šta nisam,

I koliko vredim il’ ne vredim,

Ono što sam hteo da budem,

I ono što nisam postao…

Sedi brkovi nisu mi doneli besmrtnost,

Nisam ni postao bitan,

Čak ni u mom celom životu

Kad poče da nestaje crne bujne kose,

Ah, što sve to godine nose,

I prođe vreme

Kad čupkali su ih unuci,

I kada su dodavali ozbiljnost

Svakoj mojoj

Profilnoj slici…

I, tako, kad ujutro,

Iz navike brijem i sedu bradu,

Vidim, još uvek, nežnu kožu lica,

I brkove što milovaše ponekad,

Žensku baršunastu kožu,

I poželeh da ih

Još jednom omastim…

Ma nije krivo ogledalo,

postoji odsjaj u mojim mislima,

tek trenutak podsećanja,

kad u uglovima očiju

ugledam duše svetlost,

i neki odsjaj beli,

što ponekad zadovoljstva još želi…

Da nemam brkove sede,

Dal’ bi bilo drugačije sve,

Da sam čarobnjak

Mogao bih šta da promenim?

’Ma i ti starci magičnih moći

Ko Merlin ili Hermes Trismegistus,

Čarobnjak iz Oza i koji još,

Imaju svoje duge brkove i brade

I ako znaju šta rade

Ne mogu promeniti starost u mladost

Kao što ne mogu

Promeniti ni svoju gordost

Ni prateću im bajkovitost…

’Ma daj,

Svi mi sedih brkova

Kad tad

Idemo u raj…

Dušo, Kad odem Da li ću sa sobom poneti sećanja Fantazije i maštanja Kad zatvorim oči Da li će tmina doći Ili će sve ostati nepromenjeno I, da li ću

Извор: Kad odem – Nikola Ostojić