Није никаква новост да је зелениш изузетно корисна храна. Ипак, нисам изузетак у томе што сам га врло ретко конзумирао. Пуно људи има извесну одбојност према зеленишу, а и кад се нађе на њиховом јеловнику има га у малим количинама. Да додамо томе да се можда и чешће користи кувано, што га сигурно мање или више лишава неких корисних састојака.
Пре десетак година, Викторија Бутенко, аматер – нутрициониста, дошла је до више него интересантних закључака, који су се показали врло делотворним и у пракси. Претходно је Бутенко, притиснута озбиљним здравственим проблемима, како својим, тако и супруга и деце, прешла на сирову исхрану и успела да на тај начин поврати њихово нарушено здравље. Бивајући више година на таквој исхрани, осетили су да им нешто фали, тако да је доста размишљала и истраживала… И запазила је фрапантну разлику у исхрани мајумуна, који имају човеку најсличнији дигестивни систем. Та разлика се односила управо на унос зелениша и његово учешће у исхрани. Учешће зелениша у уобичајеној исхрани људи, чак и оних који су вегетаријанци, драстично је мања.
Бутенко је покушала да у својој исхрани то промени, али се суочила са проблемом како уносити веће количине, јер зелениш ни њој, као ни већини људи није посебно укусан и примамљив. Други проблем се односио на тешкоћу да човек адекватно обради зелениш путем жвакања, јер управо финим ситњењем зелениша долази до ослобађања најкориснијих састојака. Наша вилица и зуби су временом знатно ослабили и у односу на наше претке од пре пар стотина година, а камоли у односу на оне од пре више хиљада година. Такође, људи којима је из здравствених разлога најпотребније да повећају унос зелениша, обично су већ у годинама када губе своје зубе, што им још више отежава адекватан процес жвакања и потребног уситњавања хране. Додатан проблем је и низак ниво хлороводоничне киселине у желудцу, која је неопходна за секундарно разлагање зелениша, што је све чешћи случај данас услед дугог периода лоше исхране прерађеним индустријским намирницама.
Први искорак је била идеја да се зелениш уситњава у блендеру и да покуша да га тако помешаног са водом пије као сок. Али и укус и мирис сокова од зелениша је углавном сувише јак, горак или опор, нимало пријатан за конзумирање. И онда је дошла на идеју да га меша са воћем, посебно слатким у почетку, попут банана, што се показало пуним поготком. Бутенко је осим тестирања ефеката повећаног уноса зелениша на овај начин, у свакодневној исхрани своје породице, спровела и мање експерименте са групама људи који су добровољно, зарад решавања сопствених здравствених проблема, редовно пили зелене сокове у дужем временском периоду.
Своја искуства и практичне савете, као и мишљења консултованих експерата у случајевима када је нешто требало стручно објаснити, Бутенко је преточила у 2 корисне књижице које свакако треба прочитати: „Зелено за здравље“ и „Револуција зелених кашастих сокова“. За оне који из здравствених разлога имају потребу да сасвим пређу на сирову исхрану биће корисна и њена прва књига „12 корака до сирове исхране“, која је у овом издању, седам година касније, допуњена искуствима коришћења зелених сокова.
Пажљиви читаоци уочиће неке суштинске искуствене савете често пренебрегнуте од оних који више помодно, или само из гастрономских побуда повремено спремају или наручују зелене сокове. Издвојио бих ове: доследна, свакодневна, или скоро свакодневна конзумација зелених сокова; коришћење различитог зелениша, не само једног у дужем периоду; осим воћа није препоручљиво редовно додавати орашасте плодове и семенке у сокове, јер то отежава апсорбцију; за најбољи ефекат попити сок ујутру око 40 минута пре оброка, а током дана најмање исту временску паузу правити после или пре неког оброка.
У свему осталом постоји заиста широка лепеза комбинација за прављење сокова. Сви смо различити и што се укуса тиче и потреба, тако да је најбоље ослушкивати реакције сопственог организма и уз мало интуиције доћи до онога што му највише погодује. Притом, ипак, потребна је одређена мера истрајности и поступности, поготово уколико нам је организам у лошем стању – требаће му времена да се прилагоди променама. Посебно мислим на зачаран круг који је често већ настао код људи који не могу добро да сажваћу храну, и/или имају низак ниво хлороводоничне киселине. У немогућности да производи желудчану киселину у потребној количини, човек већ тешко подноси зелениш, престаје да га једе и склон је аверзији према њему. Као резултат организам бива све више у дефициту хранљивих материја и здравље наставља да се погоршава. Уносом алкалне хране у комбнинацији са зеленим соковима доћи ће постепено и до дизања нивоа хлороводоничне киселине, што је предуслов за промене које ће се огледати у лакшем варењу и адекватнијој апсорбцији. Ипак, уколико се човек не потруди да промени и лоше навике редовног уношења посебно слаткиша и прерађених намирница, тешко да ће се ослободити акумулираних последица.
С обзиром да сам почео редовно да пијем зелене кашасте сокове током зиме, најчешће сам их правио од спанаћа и кеља, понекад од зелене салате, першуна и руколе. Од воћа редовно сам додавао банану, често и јабуку, понекад суве шљиве, поморанџу, киви… Почетак пролећа сам са радошћу дочекао и искористио да почнем учити о самониклом биљу, па су се тих дана у блендеру најчешће нашли мишјакиња и маслачак, уз додатак мени врло пријатних, више зачинских листића красуљице. Импровизовао сам и напитак са листовима сремуша, при чему исцедим и један лимун, додам један краставац, а после блендирања у чаши размутим и кашичицу меда. Сада сам већ пробао и комбинације младих листића пуцавца, ноћурка, црвене детелине, боквице… О укусима и ефектима нећу посебно писати, то је најбоље да свако сам открива и истражује.
Зимски период је доста проблематичан и због тога што се често не може наћи квлитетан зелениш на пијаци, па се понекад мора платити и скупље за органски. Проблем је и то што углавном зелениш долази из пластеника, током раста има дефицит сунца, а могуће и не адекватну подлогу. То је итекако битан фактор, а не само то да није прскано и третирано хемикалијама. Проналажење поузданог снабдевача квалитетним зеленишом, као уосталом и другим намирницама, а да то не буде баш прескупо, остаје за свакога врло важан посао око којег се ваља потрудити у свако доба године. Ко има могућности да и сам започне са малом баштом, такође ће морати да се додатно потруди и учи, што је случај и са упознавањем и брањем самониклог биља. Ево неколико корисних линкова које од срца препоручујем, по један за: „трагаче“, „баштоване“ и „бераче“.
Нешто и у вези блендера, зелениш иако наизглед нежан често се састоји од врло чврстих и жилавих влакана, тако да је потребан добар блендер јачине од око бар 1000 вати. Од оних које сам имао прилике да користим, нутрибулет 900 се показао сасвим добрим, као и Вегавита ВБЛ-767 блендер од 1500 вати. Оквирне цене су око 9-15 хиљада дин, а увек има неких промоција или акција на разним сајтовима. Споменути Вегавитин блендер можете набавити и преко страница једног иначе интересантног блога са ове платформе, чији аутор има више чланака везаних за природан живот и исхрану који су плод вишегодишњих личних трагања и искустава.
И за крај ове мале серије чланака о исхрани нагласио бих још једном узалудност тражења „чаробног штапића“. Здрава – уравнотежена исхрана јесте важан и често врло потцењен фактор очувања општег здравља организма (нормалног, равнотежног стања) и неизбежан корак ка оздрављењу (уравнотежењу), ако је већ дошло до болести. Али уколико није у садејству са одговарајућом физичком активношћу и духовним освешћивањем, које почиње признавањем и разумевањем сопствених чињења, тешко да ће дати очекиване, а посебно трајне резултате. А треба имати на уму и да нема „рецепта“ за све, неке основне поставке и препоруке могу имати општу важност и применљивост, али свако мора сам пронаћи оно што његовом организму највише погодује. Наравно, не користећи се тиме као изговором за попуштање својим лошим навикама и лењости, поготово кад је потребно помоћи организму да се самоизлечи.
Откриj КЊИГУ коју тражиш или те тражи 
Скорашњи коментари