rainbowglassesblog

Jedan je nepoznati osamdesetogodišnjak na društvenim mrežama podijelio životne savjete iz vlastitog iskustva i apsolutno oduševio čitatelje. Njegovi vam savjeti mogu poslužiti kao motivacija i inspiracija, a ako ništa drugo, sigurno će vam izmamiti osmijeh na lice…

1. Kad se rukujete, neka vam je stisak čvrst.
2. Gledajte ljudi u oči.
3. Pjevajte pod tušem.
4. Nabavite kvalitetan radio.
5. Ako se ikada nađete u tučnjavi, udarite prvi i to svom snagom.
6. Čuvajte tajne.
7. Ne odustajte od ljudi. Čuda se događaju svakog dana.
8. Uvijek prihvatite tuđu pomoć.
9. Budite hrabri. Čak i kada niste, glumite da jeste, nitko neće primijetiti razliku.
10. Fućkajte.
11. Izbjegavajte sarkastične komentare.
12. Pažljivo birajte svog životnog partnera. O ovoj odluci ovisi 90 posto sve vaše sreće ili patnje.
13. Neka vam prijeđe u naviku raditi lijepe stvari za ljude koji to nikada neće saznati.
14. Posuđujte drugima samo one knjige koje ste spremni nikada više ne vidjeti.
15. Nikada nikome ne uskraćujte nadu: Možda je to jedino što imaju.
16. Kad igrate društvene igre s djecom, pustite ih da pobijede.
17. Pružite ljudima drugu priliku, ali ne i treću.
18. Budite romantični.
19. Budite najpozitivnija i najoptimističnija osoba koju poznajete.
20. Opustite se. Olabavite. Osim u rijetkim slučajevima kada je pitanje života ili smrti, ništa nije toliko važno koliko se čini u početku.
21. Nemojte dopustiti da vam telefonski pozivi ometaju važne trenutke. Telefon je tu da vama služi, a ne pozivatelju.
22. Budite dobar gubitnik.
23. Budite dobar pobjednik.
24. Razmislite dvaput prije nego što ćete prijatelju povjeriti tajnu.
25. Kada vas netko zagrli, dopustite toj osobi da odluči kada će zagrljaj prestati.
26. Budite skromni. Puno postignuća se dogodilo i prije nego što ste se vi rodili.
27. Ne komplicirajte.
28. Čuvajte se osobe koja nema što izgubiti.
29. Nikada ne palite mostove iza sebe. Iznenadit ćete se koliko puta ćete morati prijeći preko iste rijeke.
30. Živite svoj život tako da vam na nadgrobnom spomeniku može pisati: “Za ničim ne žalim“.
31. Budite odvažni i hrabri. Kada se osvrnete na svoj život, više ćete žaliti za stvarima koje niste učinili nego za onima koje jeste.
32. Nikada ne propustite priliku reći nekome da ga volite.
33. Zapamtite da nitko ne može sam. Imajte zahvalno srce i recite osobi koja vam je pomogla da cijenite njezinu pomoć.
34. Preuzmite odgovornost za svoj stav. Ne dopuštajte drugima da ga biraju za vas.
35. Posjećujte prijatelje i rodbinu ako se ikada nađu u bolnici, trebate ostati tek nekoliko minuta, a njima će značiti mnogo.
36. Započnite svaki dan slušajući omiljenu glazbu.
37. S vremena na vrijeme prošećite lijepim krajolikom.
38. Šaljite ljudima čestitke za Valentinovo. Potpišite se kao “netko tko smatra da si fantastična“.
39. Javljajte se na telefon puni pozitivne energije
40. Pored kreveta držite papir i olovku. Ideje od milijun dolara ponekad padaju na pamet u 3 ujutro.
41. Imajte poštovanja prema svima koji zarađuju za život bez obzira na to kakav posao rade.
42. Poklanjajte cvijeće onima koje volite. Razlog nije bitan.
43. Uljepšajte dan nekome tako što ćete učiniti sitnicu za osobu koju ne poznajte.
44. Postanite nečiji junak.
45. Sklopite brak samo radi ljubavi.
46. Budite zahvalni za blagoslove koji su vam dani.
47. Pohvalite jelo kada ste kod nekoga gost na večeri.
49. Zapamtite da se 80 posto uspjeha u svakom poslu temelji na vašoj sposobnosti da surađujete s ljudima.
50. Ne očekujte od života da bude fer.

Izvor: SENSA

Vrhčina je priča, šerovaću tekst, isto je što i: dobra je priča, podeliću tekst na društvenim mrežama. Može i jedno i drugo. Upravo sa te naučne strane, mladi doktorandi i master profesori srpskog jezika, zajedno sa svojom profesorkom Vesnom Lompar sa Filološkog fakulteta u Beogradu, analizirali su koje to inovacije mladi uvode u srpski jezik. Analiziran je govor na društvenim mrežama, koji ne trpi veliko pisanije, pa je prva karakteristika ta da su mladi ekonomični sa rečima.

– Po analogiji sa izrazom “mozga bez” vidimo da imenice stupaju u čudnovate konstrukcije po modelu imenica plus predlog bez. Uz pomoć ove konstrukcije izraz se eliptira, skraćuje, pa imamo nove primere: “odgovora bez”, “blama bez”, “fotošopa bez”, “filtera bez”, “gramatike bez”… “Izlaziš večeras? Kinte bez.” Isto je, samo kraće kao i – “ne izlazim, jer nemam dovoljno novca” – objašnjava Tamara Ležaić prvi primer ekonomičnosti u govoru mladih.

Ona navodi i konstrukciju kada su dva predloga ispred imenice. “Kupila sam čokoladicu za posle klope”, mnogo je kraće nego – “čokoladicu koju ću pojesti posle klope”. Isto je i sa: “za kod kuće”, “za u busu”, “za pred ispit”, “za nakon diplomiranja” – kaže Tamara Ležaić.

Anglicizmi

Staru boljku našeg jezika, sve veći nalet anglicizama, tj. reči iz engleskog jezika, sada je nemoguće zaustaviti upravo zbog društvenih mreža i onoga što se na njima dešava. I tu se srpski prilagodio, ali i ostao svoj. Milica Đuričić daje primer:

– Naspram glagola “hajdovati” i “mjutovati” imamo jedan domaći glagol “sakriti”. Međutim, ako sam nekoga sakrila, informacija nije dovoljno precizna, jer sam to mogla učiniti na Fejsbuku, Tviteru. Ali ako sam ga mjutovala, moj sagovornik zna da se to moglo desiti samo na Tviteru. S druge strane, na Tviteru mogu folovati neku osobu, odnosno mogu je pratiti. Ali ako želim da naglasim da sam upravo počela sa praćenjem te osobe, moraću da upotrebim glagol sa domaćom osnovom, jer mi on pruža mogućnost vidskog preciziranja, odnosno svršenu varijantu – “zapratiti”. I dok se “lajkovati”, kao engleski glagol koji znači sviđati prilagodio, neki srpski glagoli na mrežama su dobili novu upotrebu. “Iskočiti nekome na Fejsbuku”, ima značenje “obratiti se nekome privatnom porukom” – objašnjava profesorka.

Kad se neko zaprati, mora se posle u komunikaciji i očarati, a tu su onda pridevi. Milica Božić kaže da je cilj govornika mlađih generacija da se izrekne kvantitativno mali broj reči, ali da se da bogati opis nekog predmeta, osobe, pojave. I ovde, malo engleskog i mnogo više kreativnog srpskog jezika.

– Prvobitno nepromenljivi pridevi stranog porekla, na primer engleski kul dobio je srpsku komparaciju kul-kuliji-najkuliji ili kul-kulji-najkulji, fensi-fensiji-najfensiji. U jeziku mladih, za iskazivanje osobine koriste se i prevedenice sa engleskog, kakva je, na primer, vrh (prema engleskom top). “Šteta što je propustio vrh film”. U upotrebi je i konstrukcija sa udvajanjem: “Doček Nove je bio vrh vrhova!” Izrazitu ekspresivnost prepoznajemo u kombinaciji sa pridevom istog korena: “Vrhunski vrh svih vrhunskih vrhova”, i to da bi se izrazilo oduševljenje, da bi onaj ko se oglašava na internetu bio duhovit i dopadljiv koristi ovakve oneobičene izraze – objašnjava Milica Božić.

Nova gramatika

Ona primećuje i naročitu upotrebu prefiksa “pre” sa pridevima i sa imenicama presavršen, prekul, prelepotica, prepametnica, predivnost, prelepota.

Upravo takva jedna jezička predivnoća su i novi oblici glagola. Nenad Krcić primetio je kako mladi prave novu gramatiku. Povratni glagol “šaliti se” mladi ponekad koriste u prelaznoj formi – “Šalim te”, “Šališ me?”, bez povratne rečce “se”. Zanimljiv je, s gramatičke strane, čest žargonski glagol “izdominirati”, koji se javlja i sa dopunom u akuzativu: “Nole izdominirao Mareja”, ali i bez nje: “Izdominirao si!”

I sad se postavlja pitanje da li je to sve pravilno?

– Ukoliko primetimo da mladi ovim jezičkim novinama nalaze tačno mesto, svrhu i opravdanost u sistemu kojim se koriste – možemo s pravom zaključiti da je i ovaj jezik mladih savršeno pravilan. A da li će od ovih novina nastati nešto što će se moći nazvati “novosrpskim” ili što će dovesti do toga da se sve pre njega nazove “starosrpskim” – pokazaće istorija – smatra Milica Đuričić.

Njen kolega Krcić dodaje:

– Mladi imaju svoju gramatiku, jezička pravila po kojima se njihov jezik razlikuje od jezika odraslih. Stoga, nije moguće meriti “pravilnost” ili “kvalitet” tog jezika van komunikacijskog čina u kome ne učestvuju oni sami. Jedna od osnovnih osobina jezika jeste to da se on menja i razvija – žargon mladih i brže od ostalih slojeva jezika. Promene koje beležimo sada uopšte se ne moraju zadržati niti imati uticaja na dalji razvoj našeg jezika. To treba razumeti kao variranje jezika na generacijskoj skali, jedan varijetet srpskog koji pripada mladima, a ne kao “kvarenje” nečeg “našeg”. To su uobičajeni jezički procesi – kaže Nenad Krcić.

Jezička starina u modi

– Zanimljiva je pojava da se u jeziku omladine pri promeni imenica po padežima uočavaju i ostaci jezičke starine. Naime, u vokativ imenica muškog roda dolazi do menjanja nastavka prema starijim oblicima. Tako mladi kada dozivaju jedni druge iz šale za ime Miloš kažu Milošu, a ne Miloše ili za ime Vladimir kažu Vladimiru umesto Vladimire. Takođe je česta i obrnuta, novonastala zamena: umesto nastavka -u imamo nastavak -e: šmekere, frajere, šećere, Krciće – kaže Tamara Ležaić.

Poslednjepomenuti Nenad Krcić dodaje da je mladima naročito interesantan arhaični krnji perfekat došô, pošô, propô.

– Društvene mreže utiču i na širenje određenog tipa humora, a time i jezičkih novotarija. Interesantne su s gramatičke strane mladalačke šale sa krnjim perfektom glagola propasti u muškom rodu (sa sažimanjem samoglasnika) ne samo uz muška već i uz ženska imena: Nole propô, Kasandra propô, Madona propô i sl. Dakle, jasno je da se u jeziku mladih i gramatičke kategorije menjaju – zaključuje Krcić.

Frustrirani puritanci

A da li jezičke puritance takav govor frustrira ili i oni moraju da “ispoštuju” promene?

– Možemo pretpostaviti da im ovakav govor smeta, jer im je to u “opisu posla”. A da li moraju ispoštovati promene – zavisi s kime i o čemu (žele da) razgovaraju bez prevodioca. Kad mladi izdominiraju, puristi će svakako biti u problemu – kaže Milica Đuričić.

izvor: blic.rs

1. Sviđa ti se – kaži.

2. Ne sviđa ti se – kaži.

3. Nije ti jasno – pitaj.

 

Jer dvestohiljada. Zbog onih dvestohiljada… –
mislio sam, kako sam ona uhranjena tela gledao,
masne reči čuo i moja tuga pored uljanih
duhova plivala koji su se na vrhu smetlišta
umetne materije poput veštačkih serafa tresli.
Ničemu se više ne mogu radovati,
dok onih dvestohiljada pesak i vatra
guta. Piši i reci: dvestohiljada.
Svoje lice možeš dlanovima pokriti,
al videćeš i tad, rat se još nije završio,
samo smo bojna polja širom otvorili.
Dvestohiljada – sikteći, zubima škripeći ponavljaj,
pa naruči neko piće, idi u kupovinu, na letovanje,
budi bezbrižan, vežbaj radost kulture,
dođi i vidi:
mi sedammilijardi smo onih dvestohiljada,
i između nas nikoga baš nikoga nema
ko bi smeo napisati, ko bi smeo izgovoriti:
svi mi u Alepu stanujemo.
Posle mi je u rastvorenim ustima sa svirepom ružom
jedan anđeo pristupio i u njegovim rečima dah milosti
azura je trnovit venac što me je pokrio,
kao uspomena i kao čarolija, da vidim
životinja u čoveku krikne u snu,
željan mesa krv njuši, plamteća žrtva njegovu žeđ ne gasi,
i sad već znaš, oprosta nema,
da je sretan taj koga porodica pokopa,
ali većini samo jedna velika zajednička raka sleduje
koja na koncu ništa drugo no
manjak saosećanja zatrpa.
Dvestohiljada? – pitam anđela iznad sebe.
Sedammilijarda. – odgovara pogledom tirkiza.
Ljudi. – hvatam se za slamku.
Duše. – uništava me.
Što je dosad bilo ne postoji
i od sada biće još teže no što je dosad bilo.
Ustani, hodaj samo, živi i sećaj se:
ne samo na dvestohiljada
i ne dešava se sve to samo
sa sedammilijardama, nego sa tobom.

Ližnjan, 3. avgusta 2016.

Prevod sa mađarskog: Fehér Illés

1. Nemam roditelje: nebo i zemlja su moji roditelji.

2. Nemam božanske moći: odanost je moja moć.

3. Nemam posed: poslušnost je moj posed.

4. Nemam magijsku moć: duševna snaga je moja magija.

5. Nemam ni život: večnost je moj život i moja smrt.

6. Nemam telo: snaga je moje telo.

7. Nemam oči: moje oči su sev groma.

8. Nemam uši: moje uši su osećajnost.

9. Nemam udove: moji udovi su spremnost.

10. Nemam planove: moji planovi su prilika.

11. Nemam čudesa: moja čudesa su zakon (Darma).

12. Nemam zahteve: moji zahtevi su prilagođavanje.

13. Nemam prijatelje: moji prijatelji su moj duh.

14. Nemam neprijatelje: moji neprijatelji su nebudnost.

15. Nemam oklop: dobra volja i ispravnost su moj oklop.

16. Nemam zamak: nepokolebljivi duh je moj zamak.

17. Nemam mač: san duha je moj mač.

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

Danilo Kiš 

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujućiengleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višimnacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

“To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

(1973)
Po-etika, knjiga druga, 1974. (intervjui)

 

1. Nije bitno koliko sporo ideš dok god ne staješ.

2. Nikada ne sklapaj prijateljstvo sa čovekom koji nije bolji od tebe.

3. Kada bes ključa, misli o posledicama.

4. Kada postane očigledno da se ciljevi ne mogu dostignuti, ne menjaj ciljeve nego korake koji se preduzimaju.

5. Ako mrziš neku osobu, već si poražen od nje.

6. Šta superioran čovek traži u sebi, to mali čovek traži u drugima.

7. Gde god da ideš, idi svim svojim srcem.

8. Dajte uputstva samo onima koji tragaju za znanjem nakon što su otkrili svoje neznanje.

9. Gledanje u male prednosti sprečava veće poslove da budu završeni.

10. Ako vas ogovaraju iza leđa, to znači da ste ispred njih.

Živeo jednom jedan uspešan i bogat čovek i imao je četiri žene.

Četvrtu, najmlađu, je najviše voleo i raskošno je odevao i obezbedio joj život u izobilju. Njoj je davao samo najbolje i veoma je o njoj brinuo.

Treću je veoma voleo. Na nju je bio veoma ponosan i voleo je da je pokazuje svojim prijateljima i da se hvali. Ali, bio je u strahu da će ga napustiti i otići sa drugim.

Druga žena je bila veoma brižna, strpljiva i kada god bi čovek imao problema, obratio bi joj se i ona bi mu pomogla. Uvek je bila tu u teškim vremenima.

Prva je bila njegov veran partner u životu, pomagala mu je da zadrži bogatstvo i poslove, održavala je kuću. Nju nije mnogo voleo niti se brinuo o njoj, nekada je jedva primetivši, dok mu je ona bila veoma privržena i nesebično mu je pružala ljubav.

Čovek se razboli i znao je da će uskoro umreti. Mislio je o sebi kao bogatom čoveku koji ima čak četiri žene koje će mu sigurno pomoći i biti uz njega. Plašio se da će umreti i tako biti sam i zato je pozvao svaku od njih. Prvu je pozvao najmlađu, četvrtu ženu koju je najviše voleo, rekao joj da umire i pitao je da pođe sa njim.

„Nema šanse! Moram ostati ovde. Mogu da te pohvalim na sahrani i ništa više od toga“, ona odgovori i napusti ga.

Na isto njegovo pitanje treća žena, koju je oženio u srednjim godinama i koju su mnogi želeli, mu kaže:

„Ni govora! Takve se stvari ne rade. Mogu da ti osiguram impozantnu sahranu, ali nakon tvoje smrti odlazim sa tvojim sinovima“, bila je izričita i napusti ga.

Pozvao je i drugu koju je poznavao celog života, sa kojom je odrastao, koja nije bila toliko privlačna, ali je bila njegov najveći prijatelj. Pitao ju je da pođe sa njim da ne bi bio usamljen.

„Žao mi je. Ne mogu sa tobom. Otpratiću te do groba i to je to. Dalje ne mogu“, bila je sigurna, okrenula se i napustila sobu.

Pošto mu je ostala još jedna, prva, pozvao je i nju i zamolio da pođe sa njim zato što se plaši i ne želi da bude usamljen. Rekla je bez dvoumljenja:

„Naravno da ću ići sa tobom. Uvek ću te pratiti gde god išao!“, pristala je, a on ju je pogledao i pomislio kako je mršava, koliko je prema njoj bio nemaran i kajao se jer joj nije pružio što je zaslužila.

Svako u svom životu ima četiri žene (ili četiri muža). Šta ove žene predstavljaju?

Četvrta je telo. Volimo svoje telo, svakodnevno brinemo o njemu, umivamo se i oblačimo, dajemo mu hranu. Ali, telo ima svoj vek, telo se troši, stari i propada. Njemu dajemo najviše pažnje i veoma smo mu posvećeni.

Treća žena je novac, bogatstvo, ono materijalno što posedujemo. Kada umremo, ono ostaje drugima.

Druga žena predstavlja porodicu i prijatelje.

I, prva žena je naša duša koju većina zanemaruje i tek na samom kraju života spozna da je njoj trebalo posvetiti najviše pažnje. Njome se ne bavimo jer smo opterećeni materijalnim, bogatstvom i čulnim uživanjima.

Ajhn Brahm