GODINE KOJE BISMO DA ZABORAVIMO Srđan Veljović fotografijama dokumentovao devedesete u Srbiji
Nostalgija je čudo. Nostalgija briše sve ružno. Otud žal za čudesnim šezdesetim, spokojnim sedamdesetim, varljivim osamdesetim godinama... Ali šta ćemo sa devedesetim?
Komentara 0
Bio je tu negde skoro neki bedni pokušaj da se preko nekakvih žurki to "ludilo još jednom ozvaniči", kako bi rekao Balašević u pesmi posvećenoj vremenu koje nam je ukralo dobro parče života. Tamo gde su u poslednjem drhtaju spokoja izdahnule osamdesete došle su One, baš onakve kako ih je opisao "panonski mornar":
...Tužne i nesretne, opake,
Gospod je barut primirisao,
pa ladno zbrisao za oblake...
...Tužne i nesretne, fobične;
u udžbenike i u čitanke
ušle su bitange obične...
Rat i beda
Zaista je tužan, a nažalost, veoma gabaritan inventar devedesetih da bismo ga spakovali na ovo malo novinskih stubaca, ali ako bismo ga bar taksativno poređali, izgledao bi ovako. Rat, materijalna i duhovna beda, izbeglice, sankcije, hiperinflacija, država proglašena za pariju Evrope i sveta, dezorijentisana mladost i nitkovi orijentisani da iz opšteg mulja ižickaju zajedničko bogatstvo. Perspektivni studenti su iz aula fakulteta otišli na ulice i pijace i prekvalifikovali se u dilere deviza - i autor ovog teksta ima to "bankarsko" ulično iskustvo. Pušili smo najgori duvan, svetske duvanske kompanije su se na švercerskim kartonskim kutijama poređanim po ulicama oslobađale zaliha od pre trideset godina - setite se "prezidenta" i "erlajta", samo tada ste ih videli i nikad više, a za njih ste davali okruglu marku i trovali pluća nečim što je možda nekad bio duvan. Mladi su sadili "konoplju" po saksijama i u kolutovima džointa zamišljali bolji život i skrivali se pred patrolama vojne policije, koja ih je ganjala da ih odvede na front u odbranu svetog srpstva. Dok su nam komandanti za to vreme u vrećama iznosili devize na Kipar i ostale destinacije kojima ni danas ne možemo da uđemo u trag. Iz plastičnih flaša "koka-kole" (termički obrađenih tako da u njih stanje manje goriva, ali da ti se proda dva litra) sipali smo u rezervoare neprerađeni rumunski benzin koji je urnisao motore naših šklopocija. Morali smo da preštelujemo paljenje kako bi motor nekako radio, a svog "jugića" - ako sam na tu mešavinu vode i sumnjivog broja oktana u njoj uopšte uspevao da ga pokrenem - nisam gasio na ključ nego tako što bih naglo puštao kvačilo u četvrtoj brzini. Zvuči šašavo, ali tako je bilo.
Pili smo onu ukrajinsku votku "stoličnaju" i jeli čokolade sumnjivog kvaliteta - jedno vreme sam se bavio i tom ekonomijom. Brat je putovao u Sofiju i nabavljao, a ja sam bio "distributer" tog galofaka na Bulbulderu i Bulevaru.
Sin i gajbice
Za to vreme sin predsednika države je u pauzama kad nije demonstrirao rukovanje motornom testerom u najneposrednijoj blizini vratova i glava momaka iz požarevačkog "Otpora" - na blokiranom autoputu samo za tu priliku isprobavao najnovije modele skupih automobila i usput ih lupao. Ostala je upamćena čuvena rečenica njegovog oca, vrhovnog vožda Slobodana Miloševića: "Nervirao sam se sve dok Marko nije slupao dvanaesti automobil, posle sam se navikao." Ali zato se prema Miloševićevoj verziji napredni sin i automobilski as obogatio "noseći gajbice", zbog čega se valjda i tuširao tri puta na dan, kako je tvrdila njegova majka Mira Marković.
Banke, kamate...
Bilo je to vreme piramidalnih banaka - setite se redova ispred "bankarskih institucija" na čijem čelu su bili srpska majka Dafina Milanović i Gazda Jezda. Da, da, Jugoskandik i Dafiment banka, kamata 13 odsto mesečno kao mamac, a ispred njih Srbi u čijim glavama je poremećeni sistem vrednosti napravio savršenu konfuziju - miks gramzivosti, pohlepe, lake love i amputiranog zdravorazumskog rezona da nigde u svetu niko ne daje tolike kamate. Mnogi su u tom kockanju ostali bez stanova, ušteđevina, potom i bez pameti pa i života, a profitirali su mafijaši koji su celu stvar i organizovali uz blagoslov države i vlasti koja je bila krovna organizacija raznih patriota, poput komandanta Arkana i sličnih korifeja tog mračnog doba. Oni nisu čekali u redovima ispred Dafimenta i Jugoskandika, nego su dolazili i uzimali po zasluzi i prema potrebama, a i zasluge i potrebe su bile velike, gotovo nemerljive.
Crnogorski pancir
O, bilo je to "divno vreme" kad se ratovalo za srpstvo, ali i za vino iz erdutskih vinograda, koje se u ogromnim cisternama na rinfuzu prodavalo po beogradskim pijacama ako prethodno još na frontu nije prepečeno u rakiju. Vreme kad su moji brđani iz Crne Gore, uz guslarske ode srpstvu, malo šljegli do Cavtata i Dubrovnika da provere dubinu bazena Tereze Kesovije i da bajonetima izmere veličinu njenog dekoltea, a nazad su se vraćali sa čuvenim "crnogorskim pancirom" - polutkama sušenog mesa na prsima i leđima. A u "dajcevima" su bili šporeti, televizori, video-rekorderi, crep ili šta je već zarobljeno u toj borbi za odbranu ugroženog srpstva. Bilo je to pet minuta slave beslovesnih momaka koji su za sva vremena obrukali mog pradedu, nosioca Obilića medalje, koji u ime srpstva nije uzeo ništa, ali je 1943. u hercegovačkim vrletima dao svoj život. I hteo da strelja rođaka koji je u nekoj kući pokupio klešta za potkivanje konja.
Iluzija normalnog
E, to vreme je ovekovečio fotograf Srđan Veljović, ali ne fotografišući mrtve, prazne rafove i opštu Sodomu i Gomoru preseljenu iz judejske pustinje na plodne ravnice, brda i gradove jedne divne zemlje, nego vapaj sluđene generacije koja je pokušavala da da bilo kakav smisao. Zato kaže:
- Hvatao sam one detalje gde su ljudi pokušavali da održe iluziju normalnog ili da ga, makar na silu, naprave u okruženju u kome se sve raspadalo. Zato set ovih fotografija interno zovem "Gore ruke", kao definiciju te male subverzije na nivou ličnih gestova! Trudio sam se da i takav život gledam s pozitivne strane, potpuno svestan da se živi u izvrnutoj realnosti! - kaže Veljović.
I najbolje je da ovo sumorno podsećanje završimo onako kako smo i počeli. Stihovima Đorđa Balaševića:
Ma, j...e se, devedesete,
i vaša priča je gotova,
i dabogda se nikad ne sete
svih ovih protuva i skotova.
Zaista, dabogda se ne ponovile!
Ko je Srđan Veljović
Srđan Veljović je fotograf i kulturni radnik i član ULUS. Bavi se problemom identiteta, istražujući mesta prestupa granice koja ga definiše. Realizovao je brojne projekte, između ostalog: Arhitektura i fašizam, Lep život kao eksces, Nebo, Granice roda, Ekonomija moći heteroseksualne veze, Koliko visoko je bezbedno, Nož žica, Umeće tranzicije, Transponovanje - Džoni Racković, Muzeji i još poneko mesto sećanja, Jarboli, Industrija, fotografije, portreti... Izlagao više puta grupno i samostalno (50 samostalnih izložbi) u Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji, Rumuniji, Albaniji, Austriji, Nemačkoj. Od marta 2015. godine vodi Radionicu fotografije SKC, Beograd. Veljović je bio i autor izložbe "Vukovar - ubijanje jednog grada" u Novom Sadu početkom decembra, koja je uništena nakon što su vandali polupali izloge a fotografije pocepali. Najnovija izložba "Devedesete" Srđana Veljovića biće otvorena 9. februara u Galeriji "Artget" Kulturnog centra Beograd.