Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Милан Васић

Етнички односи у југословенско-албанском граничном подручју према пописном дефтеру санџака Скадар из 1582/83. године

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Познато је да старе османско-турске пописне књиге (Tahrir defterleri) обилују подацима за историју насеља и становништва области на које се односе.^[1] Оне су, у мањем или већем броју, сачуване за готово све некадашње османске санџаке на Балкану, па и за санџаке који су постојали на географским просторима чија је прошлост у сфери интересовања учесника овог научног скупа. Од тих књига, кад су у питању истраживања етнодемографских односа и процеса, посебно су интересантне оне које се односе на етнички мијешане граничне области, гдје су кретања становништва и промјене у његовој структури обично долазили до пунијег изражаја и резултирали крупнијим историјским посљедицама.

У такве области спадају санџаци Скадар, Дукађин, Призрен и неки други, формирани од арбанашких, српских и македонских територија које дијели данашња југословенско-албанска граница.^[2] Старији турски пописи тих санџака познати су научној јавности. Неки од њих су публиковани или су подаци из њих кориштени за обраду одговарајућих научних тема. Подсјетио бих само на Иналџикову публикацију дефтера санџака Арванид; издање дефтера о Црногорцима, Брђанима и Малисорима, које је приредио Б. Ђурђев; дефтера македонских санџака, у преводу А. Стојановског и М. Соколоског; пописа области Бранковића, у преводу групе сарајевских турколога; на албанско издање пописа санџака Скадар, у преводу С. Пуљахе, те на неке од радова овог аутора који су засновани на подацима узетим из турских пописних књига.^[3] Такви подаци налазили су своје мјесто и у радовима филолошко-лингвистичког карактера. Кад је ријеч о етнодемографским и етнојезичким истраживањима наведених и ширих граничних области, заслужује да се посебно истакне обимно, широко засновано, подацима богато и веома добро урађено дјело М. Пешикана "Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба", за које је црпљена грађа из извора различите провенијенције, великим дијелом и из поменутих турских пописа.^[4]

Подаци о насељима и становништву које садрже пописни дефтери за санџаке Скадар, Дукађин, Призрен и Вучитрн, из последњих деценија XVI вијека, остали су до данас готово сасвим неискориштени. Ријеч је о опширним и сумарним пописима тих санџака из 1582/83. и 1591. године, који се сада чувају у Архиву Главне дирекције катастра у Анкари.^[5]

За овај прилог кориштени су углавном подаци поименичног пописа санџака Скадар из 1582/83. године, али и подаци дефтера осталих трију, па и неких других сусједних санџака из наведених година.

Скадарски санџак је обухватао крајеве с обје стране данашње југословенско-албанске границе, од јадранске обале до Белог Дрима, надомак Призрена. Чиниле су га нахије; Скадар са 128 села, Душмен - 24, Забојана - 48, Мрко - 9, Крајина - 18, Горје Шестан (Џебел-и Шестан) - 7, Подгорица - 13, Жабљак - 8, Хоти - 8, Бјелопавлићи - 6, Вражегрмци - 16, Побор - 11, Клементе - 2, Кучи - 13, Пећ - 235, област Алтин (Алтун ли) - 41, Петришпан - 33, Будимље - 31, Коморан - 20, Плав - 18 и Зла Ријека - 12, или свега 709 села. У другом, мањем дијелу дефтера из 1582/83. године пописана је Црна Гора (vilayet-i Karaca Dag) као посебна аутономна област у границама санџака Скадар. Ову област сачињавале су нахије: Грбавци са 13 села, Жупа 11, Малоншићи 7, Пљешивци 14, Цетиње 16, Ријека 31, Црница (Црмница) 11, Паштровићи 36 и Грбаљ 9 села, свега 148 села. У цијелом Скадарском санџаку пописано је у том дефтеру 857 села, неколико градских насеља, од којих су значајнија: Скадар, Пећ, Подгорица, Бар и Улцињ, већи број селишта (мезри), Љетних и зимских пасишта, цркава, манастира њихових добара и других објеката опорезивања. Што се становништва тиче, оно је у већини нахија тога санџака било различите етничке и вјерске припадности. Његову основну масу чинили су Срби и Арбанаси, православни, католици и муслимани. Било је тамо и влашко-цинцарских (аромунских) група, па турског и другог етничког елемента, нарочито у градовима.

Код утврђивања етничке припадности становништва полазило се од личних имена заведених у дефтер, а код осврта на ранији његов етнички распоред и од назива насеља и топонимије уопште. С обзиром на то да се већина личних имена код Срба и Арбанаса разликује, није било тешко утврдити етничку припадност пописаних. Те разлике су упадљиве већ код првог погледа на дефтерске странице, док потпунији увид у попис омогућује да се готово с пуном сигурношћу утврди етничка структура становништва сваког насеља, сваке нахије и цијелог санџака. Теже је на основу ономастичких података етнички идентификовати припаднике других народа, јер се њихова имена у попису готово и не разликују од имена Срба и Арбанаса, зависно од средине у којој су живјели и за коју су били више везани. Није једноставно утврдити ни етничко поријекло лица с муслиманским именима, нарочито у градовима.

Ономастички подаци опширног дефтера санџака Скадар из 1582/83. године показују сљедећу етничку ситуацију: Крај западно од ријеке Бојане, између Скадарског језера и Јадранског мора, имао је изразито мијешано становништво. Његову основну масу у нахијама Забојана^[6] и Крајина^[7] чинили су Арбанаси. Лица са српским именима су у њима рјеђа, док словенски називи насеља тамо преовлађују, нарочито у Крајини. У биљешкама уз нека од регистрованих тамошњих села каже се да се њихово становништво распршило (perakende olup), да су она опустила и претворена у селишта - мезре (hali ve harabe mezrea olup), зимска испасишта (kislak) и шуме (orman). За нека од расељених села, мезри и земина око Улциња забиљежено је да се "од прије десет година насељавају" поново.^[8] Има индиција да се на земљишта одбјеглих српских сељака насељавају Арбанаси. Забиљежени су и чести случајеви прелажења на ислам Арбанаса, рјеђе и Срба. У селима нахија Шестан и Мрко доминирају имена карактеристична за Србе. Арбанашких је мало. Слична је ситуација и у селима нахија у Зети. У Бјелопавлићима,^[9] Вражегрмцима^[10] и Поборима^[11] нема карактеристичних арбанашких имена, а у селима нахија Подгорица^[12] и Жабљак^[13] она су малобројна. Имена становника села нахије Кучи^[14] већином су српска, али су и арбанашка веома честа. Обрнута је ситуација код Климената^[15] и Хота.^[16] Српских личних имена код њих је веома мало.

У нахијама источно од ријеке Бојане и Скадарског језера основну масу становништва су чинили Арбанаси. Срба је тамо било релативно мало. Живјели су углавном у Скадру и у неким од села скадарске нахије.^[17] У равницама источно од Скадарског језера јављају се они само као мале оазе у арбанашкој етничкој средини. Да их је тамо у ранијим временима морало бити више, говоре словенска имена села и сеоских махала на том простору, као што су: Злогора, Брезје, Грнчар, Подгор, Космач, Градич, Добре, Трнослав, Градец, Румиште, Маличево, Косово, Брденце, Пољичани, Попине, па села с називом Србин и Град Шклав. О томе говоре и неки други словенски топоними, па подаци о расељеним селима, поновном насељавању и други. За село Борис каже се да је раније опустошено по наређењу султана и претворено у селиште (мезра). Има и доста података о баштинама, што би такође говорило о некадашњем јачем српском присуству у скадарском крају. Арбанашко становништво имала је и нахија Душмен или,^[18] али се и тамо јавља по које словенско лично име, као и насеља с именима као што су: Варош Драгош, села Селиште, Градиште и сл. Процес исламизације становништва је овдје у току, али је знатно слабији него на подручју нахије Скадар.

Нахије горњег и средњег Полимља имале су, према попису из 1582/83. године, искључиво српско становништво. У селима Плава,^[19] Зле Ријеке,^[20] Будимља^[21] и Коморана^[22] не јавља се готово ни једно за Србе страно име. Изузетак чини пар муслиманских имена у два села нахије Коморан и једно такво у нахији Будимље. У попису 18 села плавске нахије није те године регистровано ни једно муслиманско име. У њима се сусреће већи број попова, а уписани су и манастир Свете Тројице и црква Св. Ђурђа са вакуфом. Села нахије Плав су, иначе, уживала широке повластице, регулисане султанском одредбом заведеном у дефтер.^[23]

Основна маса становништва Метохије крајем XVI вијека, па и у наредном стољећу, била је такође српска. Од 235 села нахије Пећ^[24] само у тридесетак њих сусреће се и арбанашки живаљ, дијелом захваћен исламизацијом, у нешто већој мјери од тамошњих Срба. Доста грубо резимирани подаци о етничкој и вјерској структури становништва пећке нахије, дати редом којим су изложени у дефтеру из 1582, изгледали би овако:

Село Осек: Већинско становништво је муслиманско, с понеким немуслиманским арбанаским домаћинством, међу којима има "доселица".

Село Селојани: Становништво је муслиманско. Има и неколико лица са арбанаским и српским именима, међу њима и "доселица".

Село Мрамор: 22 куће. Становништво арбанашко с незнатним бројем Срба.

Село Беловци: око 50 српских домаћинстава и 2 цркве.

Село Граница: Становништво је српско. Чине га 54 домаћинства и 11 нежења ("mucerred").

Град Пећ: Хас Коркут-бега, санџакбега Дукађина. Има 13 муслиманских и 5 хришћанских махала, од којих су 3 опустиле. Међу муслиманима је доста оних који су тек прешли на ислам. Становници двију настањених хришћанских махала су Срби. Ту су 2 куће Арбанаса хришћана. Многи од муслимана уписани су као занатлије.

Село Бело Поље: 2 махале. Становници су Срби, од којих су тројица попови.

Село Буковица: Становници су Срби. Двојица од њих су прешли на ислам.

Село Липовац: Настањено је Арбанасима, захваћеним масовном исламизацијом.

Село Тракакин (?): Настањено Арбанасима. Великим дијелом је исламизирано.

Село Баба: Становници су му Срби, од којих је један прешао на ислам.

Село Видеш: Настањено је Србима. У њему је уписан и манастир Спас са два винограда.

Село Велики Ђурђевик(ћ): Дербернд. Чине га 52 српске куће и 12 самаца, Такође Срба. Двије су досељеничке куће из Призрена и Вучитрна.

Слиједи попис 17 српских села, од којих је само у једном и једна арбанашка кућа.

Село Сухо Грло: Састоји се из три велике махале, чији су становници Срби. Један од њих је прешао на ислам. У селу је регистровано неколико попова.

Опет три српска села, а онда село Злокућани с 5 и село Кавлица(?) са 8 муслиманских домаћинстава.

Слиједи попис 17 села настањених српским становништвом, међу којим је и 8 попова. Само у једном од тих села су и 3 куће муслимана.

Село Стрелице: Има око 70 домаћинстава Срба, од којих су неки примили ислам.

Слиједи попис 8 српских села. За рају једног села је речено да се она распршила, па је село запустило и претворено у мезру.

Слиједи попис вакуфа манастира Спас, за који се каже да је "у рукама монаха Макарија, а сада (монаха) Герасима". Ријеч је очигледно о двојици српских патријарха из породице Соколовића.

Село Русанце: Већину његових становника чине Арбанаси, од којих су тројица муслимани. У том селу се сусреће и по неко српско име.

Село Мужевине; Становници су му Срби, међу којима је и 1 поп.

Село Средња Црња: 8 муслиманских домаћинстава, по свему судећи арбанашких.

Слиједи попис 34 српска села. У два од њих уписано је и по једно арбанаско домаћинство. У тим селима има више регистрованих цркава, манастира, калуђера, попова, манастирских добара и др.

Село Њивокос: Становништво је српско. Има и доста муслимана. Исламизација је у току.

Село Врела Манастир: Настањено Србима.

Манастир Врела Пречисте: У биљешци се помињу монаси, у ствари патријарси Макарије и Герасим.

Слиједи попис 13 српских села. Само у једном од њих забиљежен је случај исламизације.

Село Гусница: Има двадесет арбанашких домаћинстава, захваћених исламизацијом.

Слиједи 15 српских села. У трима од њих има случајева исламизације. У селу Винодол регистровано је осам кућа војника досељених из санџака Босне.

Слиједи једно село с муслиманима, Арбанасима и Србима, а затим двадесет српских села у којима има и случајева прелажења на ислам. Село Кривоглав уписано је као пусто и претворено у мезру. На реду су два арбанаска села у којима исламизација узима маха. Слиједи попис 39 српских села са девет манастира, међу којима је и манастир Дечани. Само у једном од села уписан је Арбанас Дон.

Село Брестовац: Настањено је са десетак арбанаских домаћинстава.

Село Белица: Његови становници су муслимани. Иза њега је још једно село за које се каже да се је његова стара раја раселила и да је насељено муслиманима. Има 35 кућа.

Од слиједећих 56 пописаних села Арбанаса и муслимана је било само у 14 од њих. Муслиманско и арбанаско село је Новосел. У селу Лабранима су два муслиманска и неколико српских домаћинстава, а у селу Дубак девет муслиманских и десет арбанаских кућа. У селу Доброшеву су три муслиманске и 25 арбанаских, а у селу Шанковцу три муслиманске и више српских кућа. Добрич-Дол је био настањен само муслиманима, а Горњи Петрич је имао три муслиманске и око педесет српских кућа. У селу Вранић живјели су муслимани и Арбанаси. Црни Поток се састојао од 25 муслиманских кућа. У српском селу Арженик било је такође муслиманских домаћинстава. Становништво неких села се раселило па су она уписана као "пуста". Село Прелопци имало је муслиманско, арбанаско и српско становништво.

Село Ругово је бројало 86 кућа. Било је настањено искључиво српским живљем. Имало је статус дербенда. Оно ће своју етничку структуру измјенити тек у XVIII вијеку, одласком Срба и насељавањем у њега Арбанаса.^[25]

Нахија Алтун ли, смјештена у југословенско-албанском граничном подручју, састављена од 41 села, имала је изразито мијешано становништво. Чинили су га Срби и Арбанаси. Срби су тамо још били у већини, али су већ тада примјетне промјене на њихову штету. То је вријеме кризе и побуна, угушивања буна и кажњавања становништва. Интересантна је у том смислу дефтерска биљешка која се односи на село Лужане. Она гласи: "Пошто је поменуто село одметничко, по Високој (султанској) заповијести је опустошено. Неки од његове раје су побијени, а неки претворени у робове. При садашњем попису нашло се свега шест особа." Имена тих, по свему судећи, досељених особа су арбанаска. Нека села нахије Алтун су расељена. Честе су биљешке о становништву које се разбјежало ("perakende ve periљan") и селима која су тако остала пуста или претворена у селишта. Нека од таквих села су већ у фази поновног насељавања, а досељеници су углавном Арбанаси.^[26]

Забиљежени су у том времену и сукоби на етничкој и вјерској основи, о чему говори један запис из 1574. године, који гласи: "У љето 7083 султану Селиму наста султан Амурад декембра 5 дан. Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадру од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрену Синан-пашића Ротуловића, у Ђаково од Еласу-пашића; две хиљаде христијана около ове вароши исекоше."^[27]

Источније, у Призрену и његовој околини присутан је, према дефтеру из 1591. године, бројан арбанашки елеменат, али он и тамо још далеко заостаје за бројем тамошњих Срба.^[28] Занимљиви су и подаци које садржи дефтер санџака Дукађин, из исте године, за села нахија Гора и Опоље. Основну масу становништва Горе чинили су тада Срби, док је у селима Опоља доминирао арбанашки, муслимански елеменат.^[29] У Гори је исламизација тек почињала.

Пописи санџака Вучитрн с краја XVI вијека показују да је и основну масу становништва Косова чинио тада српски елеменат.^[30] Број несрпског становништва, углавном арбанашког, био је релативно занемарљив. Мање групе тог становништва сусрећу се у неким градовима и рударским мјестима. У пописима косовских села Арбанаси се сусрећу рјеђе, обично као појединачна домаћинства. Њихов број се од првог пописа области Бранковића до краја XVI вијека на Косову није битније промијенио. Мишљење неких косовских историчара о континуираном масовном присуству Арбанаса на том простору још од раног средњег вијека је научно неодрживо.

Етничка граница између арбанашких и јужнословенских маса све до XVIII вијека поклапала се углавном с данашњом југословенско-албанском државном границом на цијелој њеној дужини од Јадранског мора до Преспанског језера. Та граница није била непозната ни досадашњој историјској и етнографској литератури.^[31] Подаци турских пописних књига то раније сазнање сада само допуњују и потврђују. Њега не доводи у питање чињеница да се у нешто мањем или већем броју овај или онај етнички елеменат јавља на ужем или ширем појасу и с једне и с друге стране те границе.

Напомене

1. M. Vasić, Die türkischen Konskriptionbücher als Quellen für die Geschichte Bosniens und der Herzegowina im 15. und 16 Jahrhundert, Varia turcica IV. Comité international d'etudes pré-Ottomanes et Ottomanes. VI^th Symposium Cambridge, 1^rst-4^th July 1984, Istanbul-Paris-Leiden 1987, s. 105-114.

2. Х. Шабановић, Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1689. године, Годишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине IV, Сарајево 1952, 171-204; А. Стојановски, Административно-територијална поделба на Македонија под османската власт до крајот на XVII век, Гласник Инст. за нац. историја, XVII/2, Скопје 1973, 129-145; С. Ризај, Политичко-управни систем на Косову и Метохији од XV до XVII века, Албанска истраживања 2, Приштина 1965, 293-308; Г. Паликрушева А. Стојановски, Дебарска област у шездесетим годинама XV века, "Симпозиум о Скендербегу", Приштина 1969, с. 181-194.

3. H. Inalcik, Hicri 835 tarihli Suret-i defter-i sancak-i Arvanid, Ankara, 1954: Б. Ђурдев, Из историје Црне Горе, брдских и малисорских племена, Радови Научног друштва БиХ III, Сарајево 1954, 165-220: Б. Ђурђев - Л. Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића, св, л, Сарајево 1968, св. II, Сар. 1973; М. Соколоски - А. Стојановски, турски документи за историјата на македонскиот народ, Опширен пописен дефтер № 4 (1467-1468 године), Скопје 1971: М. Соколоски, Турски документи за историјата на македонскиот народ. Опширни пописни дефтери од XV век, том III, Скопје 1976: S. Pulaha, Defteri i regjistrimit tл sanxhakut të Skodres i vitit 1485. Tirana 1974: исти: Krahinat e sanxhakut tл Dukagjinit gjate shekullit XVI, Studime historike, XXVII (X)/3, Tirana 1973, 3-51: исти: Tл dhлna onomastike mbi elementin Shqiptar të krahinave të sanxhakut të Shkodres në fund të shekullit XV. Studime historike XXVI (IX)/3, Tirana 1972, 183-197; исти: Elementi Shqiptar sipas onomastikлs sл krahinave të sanxhakut të Shkodrës në vitet 1485-1582. Studime historike XXVI (IX)/1, Tirana, 1972, 63-102.

4. М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба, Српска академија наука и уметности, Одељ. језика и књижевности, Одбор за ономастику. Београд 1984. Види и: М. Пешикан, Из историјске топонимије Подримља (САНУ), Београд 1981 и исти: Стара имена из Доњег Подримља, (САНД), Београд 1956.

5 Tapu ve Kadastro Genei Müdürlügü Ankara, Defter-i Mufassal Liva-i Iskenderiye. № 416 (59), из 1582/83. године; исти Архив (даље ТКГМ), Defter-i mufassal liva-i Призрен, № 412(55); ТКГМ, Опширна пописни (Tapu) дефтер (даље: ТЦ) санџака Вучитрн, № 124 (387) ТКГМ, ТД санџака Дукађин, № 499 (350).

6. ТД № 416(59), фотокопије (даље: фк.) стр. 66-80.

7. Исто, фк. 85-92.

8. Исто, фк. 78 и 79.

9. Исто, фк. 122-125.

10. Исто. фк. 126-129.

11. Исто, фк. 130-134.

12. Исто, фк. 96-110.

13. Исто, фк. 111-117.

14. Исто. фк. 136-139.

15. Исто, фк. 134-135.

16. Исто, фк. 117-121.

17. Исто, фк. 5-56.

18. Исто, фк. 57-65.

19. Исто, фк. 286-296.

20. Исто, фк. 297-301.

21. Исто, фк. 269-278.

22. Исто, фк. 279-285.

23. Исто, фк. 287.

24. Исто, фк. 140-250.

25. Исто, фк. 246.

26. Исто, фк. 251-265.

27. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Београд 1982, с. 219.

28. ТКГМ, ТД № 55 (412), (Дефтер санџака Призрен из 1591. године).

29. Bašbakanlik Devlet-i Aršivi, Istanbul, ТД санџака Дукађин, № 499, стр. 212-243 (попис нахије Гора) и 250-260 (попис нахије Опоље).

30. ТКГМ, ТД № 124 (387).

31. G. Stadtmüller, Geschichte Südosteuropas, 2. Auflage, R. Oldenburg, München - Wien 1976, с. 202-210, 275-280: Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље. Основи антропогеографије, Београд 1966; М. Љufflay, Срби и Арбанаси, Београд 1925; М. Лутовац, Гора и Опоље, антропогеографска проучавања, Српски етнографски зборник књ. LXIX, Насеља и порекло становништва, књ. 35, Београд 1955, с. 229-339; М. Р. Барјактаревић, Ругова, Етнолошка и антропогеографска проучавања, Српски етнографски зборник, књ. LXXIV, Насеља и порекло становништва, књ. 36. Београд 1960, 163-241. О томе погледати такође радове етнолога Ердељановића, Јовићевића и других.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт