Владимир Ћоровић: Историја Срба

ARS LIBRI

<<   Садржај   >>

Преокрет у држању Срба

Обновљена патриаршија радила је несметано на јачању вере. На неколико страна подижу се нове цркве. Тако је, на пр., богати Никола Пепић из Кратова, обновитељ манастира Леснова 1558. год. подигао у Шибину цркву Св. Ђорђа, 1559. год. почето је грађење цркве у Троноши, а 1561. обновљена је сама пећка црква. У Грачаници дозидао је патриарх Макарије нову припрату. Иза тога дижу се цркве и манастири по другим странама. Манастир Грабовац подигнут је са нарочитом милошћу будимског везира, што манастирски летопис са признањем истиче. Срби у Угарској добијају десет епархија, а у Босни више манастира. У Мркшиној цркви прорадила је 1562. год. мала црквена штампарија, а идуће године у Скадру друга. У Босни, пише један наш писар 1564. год., био је турски намесник Мустафа-паша Соколовић, "сродник благочастивом и христољубивом патриарху пећском Кир Макарију".

Код пресељених Срба у Аустрији било је, под утицајем тих вести и појава, неколико мањих и већих покрета да се врате натраг у Турску. Нарочито је био важан покрет угледног Шобота Поповића из 1565. год. Он је осуђен на смрт и погубљен у Љубљани што је помагао Турцима да преотму Крупу и што је спремао сеобу у Турску. Од 1577. год. Аустрија је помишљала и радила да изведе праве експедиције против Срба у Лици, које су Турци тамо насељавали, јер су им сметали и као противници и као агитатори код њених Срба. Поједини гранични заповедници изводили су такве акције и на своју руку, а и сам хрватски сабор је у више наврата расправљао о српској опасности у Лици и о сузбијању њихових четничких упада.

Па ипак Срби нису били задовољни; нарочито је било много турских незадовољника међу свештенством. Год. 1560. писао је један писар у манастиру Св. Тројице код Плеваља о "тугама и теготама на хришћане", с којима се, вели, поступало као са "скотом несмисленим". Нарочито су чести помени о страдањима хришћана поводом нове турске офанзиве против Аустрије 1566. год., када се истакао својом јуначком одбраном Сигета бивши хрватски бан Никола Зрињски. "О тешко тада хришћанском роду и свима западним странама од безаконих Агарјана", бележио је један наш писар под Мојсињем. Други један писар, у опширном запису, описује турску силу и њихову безобзирност према хришћанима. Истиче "љуту скрб и безаконо насиље и тешке намете" и страдања цркава. Султан Сулејман, казује један летопис, био је "љут као звер" и прави други Артаксеркс. Тих година, под притиском, извршено је доста преверавања.

Тај поход Сулејманов био је последњи. С њега се није ни вратио. Још док је опседао Сигет њега је, већ стара и изморена, снашла смрт. Соколовић, који је од 1582. год. био царски зет, добивши за жену кћер царева сина и престолонаследника Селима, и који је од 1565. год. заузимао место великог везира, држао је сву власт у својим рукама. Да би у туђој земљи сачувао војску од расула и да би приправио престо свом тасту, да га добије без икаквих потреса, он је, по турским саопштењима, тајио пред војском седам недеља његову смрт. Тек кад је нови султан, Селим II, дошао у Београд Соколовић је, обезбедивши се потпуно, на повратку, у Срему, саопштио војсци смрт султанову. Од Митровице претворио се повратак војске у погребну поворку. Околина новог султана покушала је да потисне Мехмед-пашу, који је имао много противника, али је он, вешт и енергичан, успео да је изигра. После тога он је код свог алкохоличарског таста дочепао стварно сву власт.

Занимљиво је, да се и у широким народним редовима знало за страсти Селимове; један наш запис из 1567. год. каже за њ кратко, али довољно, да је био "крвник, блудник и винопија". А забележио га је те године нарочито по том, што је по целој држави купио данак у крви, да би зановио јаничаре, чија је дисциплина већ почела попуштати. Наши летописи бележе за њ 1567/8. год., да је "продао цркве и манастире по целом свом царству". Није их, каже друга белешка, хтео разарати, него с њима трговати. На манастире су ударени толики намети, да их је једва било могуће поднети. А ко није могао да "искупи" манастир био је отеран. Спомен о Селиму остао је у нашем народу врло негативан, и поред Соколовићеве сарадње. Свакако за то што је водио ратове против више хришћанских земаља и што је, за време тих ратова, и наш елеменат био изложен тешким прогонима.

Европска Турска делила се у то време у четири велика намесништва: Румелија, Босна, Банат и Будим. У Босну је била рачуната и Славонија, као и освојена Далмација; а сва Србија, северна и јужна у Румелију, само је зворнички санџак обухватао и нешто србијанског Подриња. Области или ејалети делили су се у санџаке. Сулејман Величанствени, зван Ал-кануни, "законоша", трудио се да у том пространом царству осигура трајан поредак и постигао је несумњиво врло лепих успеха. Али пространство царства било је већ и за његове владе, као и свуда на свету, довољан предуслов да се добре намере законодавца могу изигравати. Иза његове смрти, за Селимове владе, почиње полагани процес разобручавања, који ће временом узимати све више маха. Дворске и харемске сплетке спречавају активност и солидност управе, а супарништво великих квари војску, уноси корупцију и изазива стална трвења. Већ Соколовић није био слободан од извесних поступака самовоље, подметања и сплеткарења; други после њега у још већој мери искоришћавају та средства, немајући његових способности. Сем тога, као многе друге силе и Турска овог времена почиње патити од оскудице финансиских средстава, која се намичу тешким притиском на народ и на све гране привреде.

Извесне тешкоће зададе Селиму нова хришћанска лига. Млади шпански краљ Филип II (од 1558. год.), васпитан строго католички, завршио је дуги рат с Французима и почео је борбе с Турцима, да би сузбио њихов утицај у Средоземном Мору. Турци су, међутим, желели да у њему осигурају своју превласт. Иако су 1565. год. били одбијени с Малте, они су настављали с освајањем нових база. Посели су грчка острва Хиос и Наксос, а 1570. год. затражили су од Млечана Кипар. Млечани одбише тај захтев и обратише се у исти мах хришћанском свету за помоћ. Посредовањем папе Пија V склопљена је 20. маја 1571. нова Света Лига, у коју, сем курије, уђоше Млеци, Ђенова, Малта и Шпанија. Турци су за то време допловили у Јадранско Море и освојили Улцињ, Бар и Будву, па су ушли и у Боку Которску. Извесни одреди њихове флоте допрли су све до Задра. На глас да је против њих кренула велика хришћанска флота Турци се повукоше. Код Лепанта, 7. октобра 1571., однели су хришћани сјајну победу. Али нису успели да је искористе. Међу савезницима, по старој пракси, није било довољно поверења, а ни зимско доба није било повољно за акције на мору. Но и без тога тај пораз турске флоте није могао имати тежих последица за Турке, чија је снага на копну остала нетакнута и далеко надмоћнија. Захваљујући папи и Филипу II, који су имали разумевања за његов положај, Дубровник је и у овом рату остао неутралан и поштеђен, на велико незадовољство Млечана, који су гледали да га се како било дочепају. То, па неискоришћавање победе и неповерење према Шпанцима определило је Млечане, да у пролеће 1573. склопе сепаратни мир с Турцима. С њиховим изласком растурила се и цела лига.

Сви наши записи тога времена, сви без разлике, бележе тешко стање хришћана и турска насиља. Тој невољи придружила се још и глад. "Од Солуна со вожаху те мењаху за жито, мером колико жита толико соли." У 1574. год. помињу се први пут у већој мери и арнаутски зулуми у Пећи, Ђаковици, Призрену и Скадру. "Две хиљаде хришћана около ових вароши исекоше." Разумљиво је с тога, што је код нашег света, у вези са свим тим, почело јачати нерасположење против Турака, и што су наши људи и у унутрашњости Турске почели поклањати пажњу извесним туђим агитацијама.

Аустрија није учествовала у Светој Лизи; формално је између ње и Турске владао мир. У ствари, на границама је увек било мањих и већих чаркања. Нарочито су биле честе борбе на граници Хрватске и Босне за време Ферхат-паше Соколовића. То је био борбен и силан човек, који се истакао као клишки санџак-бег. Одатле је премештен у Босну. "Кад је улазио у Травник", пише Сафет-бег Башагић, "пред њим се носило 700 барјака. Пратило га је до три стотине дели левента у одијелу од вучине под жељезним калпацима". Год. 1575. он је разбио аустриског генерала Ауерсперга и заробио му сина. Од откупнине за тог роба, која је, по причању, износила невероватну суму од 30.000 дуката ферхат је подигао сјајну џамију Ферхадију у Бањој Луци, која и данас постоји. Он је уопште дигао тај град, који је, истина, постојао и раније, али коме је он дао нови значај. Да би био ближи граници Ферхат је ту пренео из Травника седиште босанског санџака (1580. год.) и знатно допринео, да се развија бањалучки Доњи Шехер. Подигао је и град на Врбасу, да би се лакше бранило ново насеље, коме је поклонио пуну пажњу и своја богата средства. Ферхат је знатно проширио босанско подручје на Крајини, освојивши читав низ граничних градова, као Кладушу, Бужим, Цазин, Острожац и др. Само му је и даље пркосио тврди Бихаћ. За толике успехе Ферхат је постао први беглер-бег босански, па је потом 1588. год. био унапређен и за будимског пашу. Тамо га је 1590. год. мучки убио један роб. Насилном смрћу завршио је у истом граду и његов претходник Мустафа-паша Соколовић, а из потаје је убијен 1579. год., и највећи Соколовић, носилац турске политике за четврт века, Мехмед-паша, велики везир трију султана, Сулејмана, Селима II и Мурата III.

Аустрија је, према турском продирању, које се све више примицало њеним старим границама, спремала посебну организацију одбране. Први појас градова, које њена војска беше посела да спречава Турке, Јајце, Книн, Скрадин био је давно пао; Турци су прешли и Крупу и Острожац; њихове чете угрожавале су не више линију Уне, него цео слив Купе и Коране. Надвојвода Карло, коме је била поверена одбрана јужних аустриских области, поче 1579. год. зидати нови тврди град Карловац као упориште нове Војне Границе. Тај цео гранични појас израдио је врло брзу обавештајну службу помоћу људи и сигнала; у њему је подигнуто неколико караула, војничких чардака и утврђења; а на целом подручју организована је стална војничка приправност. Управа је предата потпуно у војничке руке, који су били једини господари на том терену. Службени језик био је немачки; с њим и добар део целог васпитања. Уз сталне војничке гарнизоне службу су вршили и тамошњи становници, "граничари", "људи са караула", у већини досељени Срби, који су били ослобођени од свих пореза, али који су за то од 16-60 година сматрани као војни обвезници. Раније хрватско становништво са домаћим племством повлачило се већим делом испред Турака на север, али се известан део уклањао не могући да издржи превласт и режим аустриске војске и немачких официра. Њихова имања и земље поседали су српски досељеници.

Аустриски цар Рудолф био је 1592. год. закључио мир с Турцима на осам година, верујући да ће се он и одржати. На Порти, међутим, расположење је било скроз ратоборно. Хтело се, да се ратом запосли војска, нарочито јаничари, који су све више узимали маха и постојали недисциплиновани, и да се једним великим успехом дигне поново углед султана. Из Цариграда је био дан миг босанском паши, ратоборном потурчењаку из Херцеговине, Хасан-паши Предојевићу, да несметано наставља продирање према Хрватској. Њему је пошло за руком, да у лето 1592. освоји Бихаћ и да зада још неколико удараца хришћанима на тој страни. Али кад је идуће године поновио офанзиву претрпео је код Сиска страховит пораз. Сам је заглавио у реци Купи, а с њим је пропао велики број одличних турских јунака. Тај пораз узела је Турска као повод да Аустрији и формално објави рат. За главног заповедника турске војске би постављен велики везир Синан паша, човек који је највише гурао у тај рат и био врло безобзиран.

На папску столицу беше почетком 1592. год. дошао Климент VIII, човек који је живо желео да дође до ближе сарадње међу хришћанским државама и да се обнови значај римске цркве, који беше знатно поткопала Лутерова реформна акција и верске борбе с њом у вези. Његова настојања да дође до новог хришћанског савеза имала су само полован успех. Француска и Млеци не хтедоше да се придруже Аустрији, и у савез уђоше само папска курија, Шпанија и Аустрија. Папи и круговима око њега чинило се, с разлогом, да то није довољно и да савез треба проширити. Пошто је запад био поцепан могло се помишљати само на источне народе, на ердељске Мађаре, Румуне, Пољаке и Русе. Први пут тежила је сад сама папска курија да уведе Русију у решавање европских питања. На папску курију деловали су у том правцу католичка лица с наших страна, која су могла и видети и чути како се шири постепено руски утицај међу балканске хришћанске државе. Руси су имали своје људе у Цариграду и Светој Гори, који су међу свештенством развијали интерес за Русију. Многи наши калуђери XVI века из Свете Горе и унутрашњости ишли су у Русију да траже помоћи и враћали су се отуд с прилозима у новцу и стварима и са причама о пространој православној царевини. Хварски бискуп Петар Чедолини, у посебној претставци, почетком 1593. год., предлагао је папској курији, да се пошаље посебан изасланик на руски двор, који би кренуо Русе и Пољаке у борбу против Турака. Руси, као православни, имају под Турцима доста једноверника, "на чији се устанак има рачунати као на једну од основних погодаба за успех." У истом смислу је извештавао и опат Александар Комуловић, који је обишао сав Балкан и знао ствари непосредно. У том смислу су се обратиле папи 1. јуна 1593. и албанске старешине, свакако под утицајем сличних агитатора.

Турци су већ с јесени 1593. год. почели непријатељства у западној Угарској и тим још више потакли папину активност за стварање лиге. Почетком 1594. год. Комуловић је кренуо на исток носећи папин позив цару Феодору. Папини и аустриски изасланици радили су, међутим, и на другим странама. Њихово деловање у Ердељу, код кнеза Сигисмунда Баторија, и код суседних Срба изазва први устанак међу Србима у Банату. У марту 1594. год. устаници и хајдуци нападоше и попалише Вршац, можда још не као израз добро припремљене акције него из хајдучке назлобрзости и под утиском вести да је избио турско-аустриски рат већих размера. Међутим има знакова као да је лугошки бан, Ђорђе Палатић, Баторијев човек, потицао Србе и Влахе тога краја, да се у што већем броју дигну на Турке. Биће да је било сличних покрета и у унутрашњости. Међу Арнаутима католицима, а и међу суседним српским племенима, било је и агитације и врења већ тада.

Није још сасвим утврђено шта је непосредно потакло Синан-пашу, главног заповедника турске војске, да тога пролећа 1594. год. узме мошти Св. Саве из Милешева и да их спали на Врачару 27. априла 1594. год. Он није могао бити ни једног часа у сумњи, да ће такав поступак дубоко озлоједити Србе. Шта је хтео с тим? Да казни Србе за тај локални устанак у Банату, или да их унапред заплаши? Нама се чини да су мотиви морали бити дубљи. Такав поступак према мртвима није био у обичајима Турака; телеса краљева Милутина и Дечанског и тело кнеза Лазара и других српских светитеља остала су поштеђена све до наших времена. Очевидно је, дакле, да се хтело тим светогрђем Св. Саве погодити саму цркву и њене претставнике, који су у Сави гледали свог духовног родоначелника. А то се догодило што турске врховне власти са Синаном на челу нису биле задовољне држањем српских црквених лица, њеним везама и радом у народу, и што су спаљивањем Савина тела хтели, и симболично и стварно, да спале српску слободарску мисао, која се почела све јаче осећати.

После овога било је јасно, да ће устанак у српским земљама захватити шири обим. У самом Банату он се разбуктао неочекивано. Устаници заузеше Бечкерек, Липово, Тител и неколико других места. Устанички духовни вођа постао је владика Теодор Тиводоровић. Турци су претрпели велике губитке, али су на крају, ипак, превладали захваљујући премоћи и својој бољој организацији. Ердељски кнез Жигмунд Батори, који се дуго ломио да се коначно определи, није их прихватио у одлучни час и у пуној мери, иако су му Срби нудили деспотско достојанство и будућу српску круну. После пораза добар део Срба повукао се у Ердељ и тамо се населио. За владику Тодора казује се, да је потом основао у Сибињу српску епископију; а један српски натпис бележи, да је темишварски паша вршачког владику "одро на мех".

У лето 1594. год. почела је велика турска офанзива у Мађарској. Синан-паша освојио је важни Ђур између Будима и Беча и упињао се потом узалуд да узме и Комаран. У јесен повукао се на зимовник у јужну Угарску с намером да идућег пролећа удари на Беч. Али му је велики устанак у Влашкој и Молдавској покварио намере. На Порти постадоше веома незадовољни таквим исходом рата и свргоше Синана у фебруару 1595. У јесен те године повео је војску сам нови султан Мухамед III, да сломије Аустрију и њене савезнике, ердељског и влашког кнеза, али ни он није имао много среће. Рат се продужио и изазивао на све стране нове преговоре, нове везе и нове акције.

Папска курија живо је радила на том, да изазове устанке код хришћана на Балкану, а у првом реду код Срба и Арнаута. Њих су сматрали као најборбеније и као најжељније да се отресу турске власти. Овог пута главно средиште папине акције постао је Дубровник, кроз који је пролазило неколико њених агената и радника и неколико проблематичних авантуриста. Република се, наравно, правила да не види ствари и чувала је до краја своју вазалску лојалност. Песник Фрањо Лукаревић Бурина постао је шпански повереник у Турској, а Антун Сасин, који је у својим Разбојима од Турака опевао ово ратовање, сав је био на страни хришћана. Један од активних агитатора беше фра Доминик Андријашевић, члан херцеговачких Андријашевића из Попова. Он је већ одавно хватао везе са људима из Херцеговине и уговарао устанак. У том су га, по папиној жељи, помагала многа угледна црквена лица, која су и иначе учествовала у покрету. Сам корчулански бискуп долазио је у Будву, да ради на устанку. Једине сметње на које су наилазили потицале су од Млечана, који су били љути противници целе ове акције и који су зазирали од тога, да се Шпанци не утврде на источној обали Јадрана.

Међу нашим људима, нарочито после спаљивања моштију Св. Саве, покрет је наишао на велик одзив. Ораховички епископ Василије напустио је 1596. год. епархију и цело имање и прешао је у Хрватску. Охридски архиепископ Атанасије радио је међу Албанцима, а црногорски епископ Херувим у својој средини. Средиште акције за Херцеговину постао је од 1596. год. требињски манастир, у ком је седео митрополит Висарион. Они су се сви, сем Атанасија, изјашњавали за Аустрију, на коју је пао главни терет рата, и чији би успех имао да донесе њиховом ослобођењу. Као главни радници у народу за Аустрију били су ускоци, који су се размилели на целом подручју од Сења до Дубровника. Они су једним смелим препадом 8. априла 1596. год. били чак преотели тврди Клис, али нису могли и да га одрже. У Аустрији се помишљало једно време да се крене и акција у Босни, где је малтешки витез Далматинац Фрањо Бртучевић радио у њену корист. Али бечка влада за такав подвиг није имала снаге; она је с великим напором једва успевала да како-тако одолева Турцима у Угарској.

Крајем 1596. год. почели су, после албанских Кимариота, да се буне и наши људи. Први устанак избио је међу Бјелопавлићима, а после се проширио на Дробњаке, Никшиће, Пивљане и Гачане. На челу устанака налазио се никшићки војвода Грдан. Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, све од Немање, наглашавајући како "наша земља велми плаче", што нема више људи од његова рода. Они су тражили од папе да упути на Нови војску, коју би помогао војвода Грдан са суха. Одатле, они би пошли на Оногошт, где би се скупили главари од све Црне Горе, Дукађина и осталих земаља. За случај акције могло би се рачунати на 100.000 добрих бораца. Откад су Турци однели Св. Саву "њима бог не помога, убијају их крстијани са сваке стране." На калуђере нападају говорећи им: "Ви се богу молите на наше зло." Папа нека пошље једног човека као господара Србима, који ће бити добар хришћанин. Та порука показује расположења која су у тај мах владала међу извесним српским духовним и световним вођама. Овој акцији придружио се чак и пећки патриарх Јован, само је његов став, разуме се, био са више резерве. Охридски архиепископ Атанасије налазио се у ово време у Риму, пошто је његов покрет завршио с мало успеха. Али ни српски није био боље среће. Побуњена херцеговачка племена, Дробњаци, Никшићи и Пивљани, почела су 1597. год. борбу, али су код Гацка била потучена. Разбио их је црногорски санџак Дервиш-бег.

Наши људи били су несавесно увучени у ову ствар. Изазивани су пре него што је ма каква стварнија акција била у изгледу. Аустрија, у чије се име много обећавало, није била у могућности да покрет понесе ни до Будима, а камо ли до Босне или Србије; папска курија није уопште долазила војнички у обзир; а Шпанија је имала својих брига. Разне авантуристе и добронамерне али недорасле дипломатске шепртље обавештавале су нетачно и обојено обадве стране. Једнима су обећавали више него што се могло испунити, а другима су претстављали прилике зрелијим него што су биле. Протурало се много лажних извештаја; било је "петљања" на више страна. Иако је љуто страдао, наш свет, ипак, није био изгубио сву веру; у својој наивној честитости мислио је да су поруке и обећања могли бити ипак стварнији него што су испадали у стварности. Једина поука после свега била је само та да су постали више обазриви. Турци, заузети у Угарској, Хрватској и на Приморју, били су вољни да у неколико попусте, бар за тај моменат. У нашим областима није овом приликом настрадао ниједан од истакнутијих вођа; једино је у Велесу 1598. год. био посечен архиепископ Валом.

Рат између Шпаније и Француске ослабио је, у великој мери, веру у хришћанску победу већег стила. На папској курији, где нису били задовољни због шпанских претензија у Италији, јењавала је исто тако стара ревност. Увиђајући да не могу одржати оно што је обећавано у њихово име одговорни чиниоци у Риму избегавали су да се састају с нашим људима, који су им тражили објашњења или помоћи, а на писмене поруке давали су одговоре пуне само лепих речи. И то не само према обичним лицима, него и према српским првосвештеницима.

Банатски Срби придружили су се, у великом броју, Жигисмунду Баторију, који је од 1595. год. почео са Румунима заједно борбу против Турака. Он је и раније помагао Србе, али недовољно. Сад им је дао слободу да се насељавају по ердељском земљишту (1596. год. дошло је у његову државу на 10.000 српских душа), награђивао је њихове вође и излазио им и иначе на сусрет. Међу српским четовођама тога времена истиче се нарочито неки Дели-Марко, који је, харајући, прелазио Дунав и допирао дубоко у унутрашњост Турске, чак до долине Марице, док на једном таквом походу није био заробљен. Ослободивши се некако из ропства прешао је у службу влашког војводе Михаила, који је после отступања Баторијева с ердељског престола, био главна личност на тој страни. Тим се много замерио, са Србима заједно, мађарским ердељским сталежима, против којих је Михаило био уперио своју акцију. После Михаилове погибије (1601. год.) Срби су се покорили аустриским властима, које су заузеле Ердељ. Заједно с Румунима они су под вођством Дели Марка 1603. год. потпуно сузбили Мојсија Секеља, који се помоћу Турака био прогласио за кнеза. Аустриски режим у Ердељу био је веома суров и тежак и није чудо што је с њим заједно пала велика мржња и на Србе, као на његове помагаче. У толико више што Срби у Ердељу нису били елеменат реда и што су, с хајдуцима, иначе у замућеној земљи направили доста зла. Тада се, међу српским четницима, спомиње и Баба Новак, чија ће се личност, у народној песми и предању, стопити са Старином Новаком. Кад се Стеван Бочкај 1604. год. прогласио за ердељског кнеза имао је Србе као главне противнике. Из освете Срби су идуће године предали Турцима град Липову. Да би их смирио Бочкаји им је упутио врло ласкав позив обећавајући им равноправност, али с њим није имао никаква већег успеха сем што му је липовска српска посада опет повратила град.

У јужним областима духови, исто тако, нису могли лако да се стишају. Албанска племена, а посебно Дукађинци, нису остављала оружја. Сукоби с Турцима понављали су се непрестано, а 1603. год. избио је поново прави устанак. Патриарх Јован, шаљући 1602. год. неке рукописе на оставу у Хиландар с болом је писао, како у та времена "хришћанин нигде не беше миран", па ни он сам. Много записа тих времена помиње страдања и "умањење" хришћана и рушење и оштећење и опустелост цркава. "Тада отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата. Оле беда! Тада беше роб по пет гроша, а во по 15 дуката, кило жита пет гроша, пинта вина по дукат." "Многи се данци стизаху на хришћане", јадикује други, "по четири и по пет." Трећи казује, да се цена коњу пела до 300 дуката, да је ован цењен по пет, а товар жита по шест дуката. "Тада се умножила свака неправда међу људима и бешчашће родитељима од њихове деце. И усахну свака љубав блага код људи". Један је писар просто нарицао од невоље опште и глади, која је таманила људе: "Ох беда, ох туга, ох скрби те године од проклете деце агаренске на хришћански род. Ох, ох, ох!"

У Босни се за то време био одметнуо Џелали Хасан паша, звани "писар" или "скриван", задајући доста бриге турским властима. Узео је био, у отсуству беглер-паше, сву власт у своје руке, 1603. год. Аустријанци су покушали извесне преговоре с њим, а колико су били слаби види се најбоље по том, што нису могли да ову пометњу у Босни искористе и да се дочепају бар једног дела те земље. Чак ни онда, кад су се између Босанаца и султанове војске с једне и Хасанових чета с друге стране водиле огорчене борбе. Поражени Хасан био се повукао у пролеће 1604. год. из Бање Луке према Сарајеву, али се ни ту није могао одржати. Из Граца су узалуд слате поруке карловачком генералу да му прискочи у помоћ. Смешне изгледају, после тога, све комбинације и планови, саслушавани и рађени у аустриским дворским канцеларијама и упућивани у Рим и на друге стране, како би царска војска на што лакши начин могла да завлада Босном. У целом раду било је доста и подваљивања. За фра Доминика Андријашевића, једног од главних агитатора, проносило се, на пр., да су код њега, приликом једне преметачине, нађени лажни печати, које је ударао у име неких лица из Босне.

То све није опаметило људе. Аустриски двор настављао је стално преговоре и обећавања, а од 1606. год. појачали су нешто своју активност и Шпанци. Од српске стране јављали су се у Грацу и Прагу, на двору надвојводе Фердинанда и царева заменика надвојводе Матије, уз сумњивог Андријашевића пећки калуђер Дамјан Љубибратић, који је већ 1597. год. имао мисију у Риму, и друга иначе мало позната лица, од којих се Никола Драшковић издавао за племића босанског и био у везама са фрањевцима. Можда ће имати право Јован Томић, који је мислио да та стална аустриска преговарања и обећавања нису чињена без извесног плана. Њима се, мисли он, "ишло на то да се изазове покрет, који ће задржати Турке, да сву силу своју не одвлаче у Угарску". Обећавало се још и у току 1606. год., иако је изморена и свима невољама измучена земља једва чекала мир, о коме су с Турцима вођени потајни преговори и који је склопљен 1. (11.) новембра 1606. на ушћу Житве у Дунав.

За ово време и Млечани су извршили један напад против Дубровника. Крајем јануара 1603. посели су они дубровачко острво Ластово, да би тобоже спречили ускочке гусарске нападаје. Дубровчани се у невољи обратише папи и хришћанским владарима, али им је главна помоћ дошла од Порте, која се заузела за Републику Св. Влаха као за свог вазала. После извесног затезања Млечани су били присиљени да 1606. год поврате отети оток и да обуздају своје прохтеве.

Кад су престале непосредне везе са Аустријанцима наши су се људи, упућивани са разних страна, стали обраћати шпанском двору. Као средоземна сила, противница Млетака, Шпанија је у то време тежила да добије које упориште на источној обали Јадранског Мора и налазила је за ту тежњу извесне подршке и на папској курији. Она је с тога прихватала понуде извесних људи из Албаније, који су је позивали да им помогне у устанку против Турака. Тим људима придружили су се Андријашевић и Љубибратић. На шпанском двору они су били примљени лепо, јер су се претстављали као народни опуномоћеници, с којима је већ раније озбиљно преговарао и аустриски двор. У Шпанији они су чак склопили и погодбу о покрету Срба и Арбанаса. Већ у лето 1606. напала је шпанска флота Драч, а идуће године избио је нови бунт у Албанији. У Напуљу, код шпанског вицекраља, стицале су се разне вести и разне врсте људи. Изасланства војводе Грдана цењена су ипак нарочито; по њиховим извештајима то је био, principalissimo huomo". За њ се озбиљно помишљало, да би могао са Сењанином Ивом Влатковићем помоћи да се поново отме Клис и да има врло широк утицај. Његов углед, каже један извештај од 15. маја 1607., био би довољан да дигне устанак у Црној Гори и околним странама. А тај би устанак натерао Турке да разделе своје снаге. Али са скупим искуством од пре неколико година Грдан није хтео да се излаже никаквој опасности пре него Шпанци не дођу у јадранске воде и не почну озбиљне операције. И с тога је преговарао али чекао.

Шпанско отезање учинило је, да су наши људи стали тражити нове везе. Избор је пао на врло несрећну комбинацију, на савојског војводу Карла Емануела I, човека амбициозна, али превртљива и скроз непоуздана. Тражећи неку круну у Европи он би се био задовољио и са Албанијом. Преко извесних лица из тих страна обавестио се о дотадашњем раду на ослобођењу Албаније и ступио у везе и са војводом Грданом. О српским стварима њега је обавестио Дамјан Љубибратић, који је дошао из Напуља у Турин. Почетком 1608. год. дошла су у Дубровник два војводина племића повереника тражећи ту састанак са Грданом и стварајући везе с људима из Херцеговине. Дошла су заједно с Љубибратићем, који им је имао бити посредник. По споразуму с њима требало је да он лично оде до Грдана, али он то, не знамо зашто, није учинио, него је узео за посредника Иву Рашљанина, истина пријатеља Грданова, али млетачког човека. Тако су Млечани, и иначе прилично обавештени, сад дознали за све појединости. Добили су том приликом могућност и да прочитају писма, која је војвода савојски био упутио патриарху Јовану и Грдану. Српски главари (писмени извештај млетачки каже, conti et principali del paese di Albania) одговорили су војводи да жељно очекују његову акцију да би га радо примили за свог краља. Војводи је писао и патриарх Јован, а обратио се у исто време и папи и шпанском краљу скрећући им пажњу на озбиљност ствари и опасност по хришћанство, ако она не успе. Српски главари састали су се били у манастиру Косијереву, 18. фебруара 1608., и са тог састанка упутили су одговор Карлу и писмо шпанском краљу тражећи енергичан подвиг. Из Напуља је на та писма стигао патриарху одговор, који га је тешио надама, и који је јасно говорио да, због заузетости на другој страни, Шпанија не може у тај мах учинити ништа на истоку. Али је било доста људи који су још веровали и којима лично није можда било у интересу, да се свет смири. А ускомешали су се били на више страна. У лето 1608. стигао је у Турин, војводи Карлу, и један архиепископ из Босне са четири калуђера, очевидно у истом послу. Гласови су се ширили стално, да је шпанска флота већ на путу и да акција тек што није почела. Нарочито је слао сувише оптимистичке и нетачне извештаје калуђер Дамјан, који се био сувише заплео у ове ствари и био или сувише лакомислен или одвише наиван. Под утицајем његових и других порука Срби су сазвали шири збор у Морачу и на њему су 13. децембра 1608., у патриархову присуству, главари Црне Горе и источне Херцеговине по други пут донели одлуку, да ће признати Карла Емануела за свога краља када дође да их ослободи, и да ће га патриарх крунисати по старом обичају. Патриарх је уз то тражио признање свих права православне цркве, а изрично је нагласио да "у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски."

Међутим, тај акт није више био потребан. Ситуација у Европи скренула је пажњу Карлову на друге стране. Протестанти су 1608. год. склопили своју унију, којој је као одговор следовала католичка лига. У Аустрији се већ озбиљно говорило да је "bellum civile ante portas." Француска се, у савезу с протестантима, спремала на нови рат против Хабсбурга. Шпанија, у очевидном и наглом опадању, имала је бити уплетена исто тако. У таквим приликама Карлу није могло бити стало до тога, да се сувише излаже и залаже на далеком Балкану. Како се брзо одушевио за ствар тако је брзо и охладио.

Али, мада је он одустао од акције и мада је било мање-више јасно да се повукао и шпански двор, наши су људи ипак настављали акције. Устанак, који је 1609. год. избио у Горњој Албанији, захватио је и суседна племена Клименте, Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али је без помоћи са стране малаксао и био угушен. Извесни наши људи створили су били занат, да скоро с лучем траже људе, који би помогли покрет. Тако су, на пример, 1610. год. преговарали са кнезом из Мантове, а после са војводом Тоскане. Могло би се рећи, да су ти преговори били вођени скоро без свести о одговорности, кад не би било извесних података, да је по среди било и пустих амбиција и ниских мотива. Извештаји папских нунција из Граца и Беча 1609. год. нису нимало повољни за личност и морал фра Доминика Андријашевића. Питање је колико је био бољи његов друг и сарадник српски монах Дамјан Љубибратић, који је десет година шетао по Европи и дипломатисао. По овом како су ишли од једног господара другом, обијајући прагове разних дворова, не видећи после толико времена суштину ствари, и не стекавши никаква искуства за десет година, човек доиста добија утисак да, у најмању руку, нису били нимало подесни за тако тешку дужност коју су примили на себе. Али нису искључени ни други, по њих много неповољнији, закључци. Тешко је веровати, да и они сами нису увиђали, како је и тешко и немогућно сломити турску снагу таквим једним подвигом, без тежих заплета и последица, све да су ти планови имали и конкретнијих резултата. Сем тога, целу акцију су читаво време енергично и с много веза ометали Млечани, који су успели да неколико главних радника увуку у своју службу и да, добро обавештени, мање-више паралишу сваки значајнији потхват.

Војвода Грдан умро је негде око 1612. год., а мало за њим преминуо је у Цариграду 1614. год. и патриарх Јован. Нема никаквих поузданих података о том, да би завршио насилном смрћу, како су неки наши људи претпостављали. Мало после њихове смрти избио је у наше крајеве авантуристички претендент на турски престо, Јахија, који се издавао за сина султана Мехмеда III и који беше примио хришћанство. Он је пре тога тражио по Италији владара, који би му помогао да дође до престола, па се, међу осталима, познао и с неким нашим људима, који су обилазили талијанске династе. Јахија је дошао у Пећ, мислећи да ће ту затећи патриарха Јована. Причања о његовом бављењу међу Србима и Арнаутима и о његовим покушајима да ту изведе устанак великих размера не изгледају нимало вероватна; сигурно је, да су извесна лица просто измишљена или анахронисана (н. пр. херцеговачки митрополит Макарије, патриархов синовац Висарион). Биће да је те и њима сличне вести ширио Јован Ренези, сумњиви тип који је служио у исто време по два господара, који је био и ухода и завереник, и који је, смуцајући се по Европи, хтео да своје везе и тобожње утицаје што скупље прода. Он је и лично слао поруке патриарху Јовану и Грдану, хтео је да га сви признају за војводу и да му издају неку врсту генералног пуномоћства. Он је измислио и вест, да је 8. септембра 1614. одржан у Кучима велики збор српских главара, који је имао да изради папи план о великој акцији за народно ослобођење и који је, тобоже, одређивао њега као српског претставника.

Несумњива је чињеница, да је крајем XVI и почетком XVII века, под утицајем хришћанске западњачке активности, српски народ у Турској изменио своју политику. Истина, још не на целом подручју, али ипак на више страна; и, што је најважније, у главном средишту српског духовног и политичког живота, у Пећи и његовој околини, Макаријев правац био је напуштен. Турци су били изненађени српским држањем и огорчени; у огорчености су учинили и један поступак који је био чисто и необично светогрђе. Ако су дотле Срби били оруђе туђе пропаганде и радили, у најбољим тежњама, и нехотице против себе, њихова је даља борба била разумљива реакција на турско држање. После метежа од петнаест година и тешких страдања они су на крају дошли до уверења, да су се и сувише изложили без икакве стварне користи, а изменили су своје држање. Нови српски патриарх вратиће се на стару линију. Али, мада у први мах бесплодан, овај је покрет унео у српски живот нова осећања. Слободарске тежње пробудиле су се у народу и радиле су од сад више притајено, али стално. Спаљивање тела Св. Саве створило је дубљи јаз између Турака и српског свештенства, који се више није дао премостити. Тим моментима дошле су и социалне невоље. Истрошена дугим ратовањима и напорима Турска је сасвим пореметила своје финансије и морала је да изналази све нове изворе за државне приходе. Трговачки неинвентивна и без правог полета, са неразвијеном трговачком флотом, не залажући се за што активнију продуктивност богатих области којима је располагала, Турска је прибегавала најкомотнијем средству прибављања прихода тим, што је повишавала старе и ударала нове порезе. С тога видимо, да замире рударска производња, да трговина не улази у смелија предузећа, да сељак, оголео и несигуран, у великом броју напушта земљу, па или прелази преко границе, или се склања у планинске, теже приступачне, крајеве. Земљорадња уступа пред сточарством и све више остаје запустеле и необрађене земље. Да је то још више појачало хришћанско незадовољство разуме се само по себи; рајветин и зулум постају појмови који добијају нарочит израз погоршаног социалног и правног стања.

Као највиднија последица ове промене у политичком држању Срба било је повећано исељавање из Турске. Лика је крајем XVI века задавала много јада пограничним аустриским властима. Њу и Крбаву Турци су били населили Србима и с планом су пуштали њихове чете да харају по суседству. Кад је освојио Бихаћ Хасан-паша Предојевић се пожурио да у његову област што пре доведе српске колонисте. Срби су, у то време, на крајини и по турској граници чинили Турцима велике услуге, користећи се и сами њиховим освајањима. У аустриској Војној Граници Србе су штитиле, у главном, само војне власти, док су им племићи и староседеоци често пута загорчавали живот. У Турској бар с те стране није било сметње; они су обично долазили на земљишта, која су дотадашњи и поседници и кметови напуштали склањајући живу главу. Разумљиво је с тога што су Срби на турској страни били активнији и што је та активност задавала главобоље на аустриској страни. Али од почетка хришћанског покрета стање се видно изменило. Већ је А. Карољи добро приметио, да је спаљивање тела Св. Саве изазвало преокрет. Год. 1600. насељена је Србима околина Гомирја, а после тога иселило се око 500 Срба из околине Бихаћа у хрватску Лику. Били су то већином чланови племена Крмпотића. За њима су ишли и други, из тих области и из Лике. Тога сељења било би свакако и више, да се нису власници, Зрињски и Франкопани, свим начинима противили да на њихово земљиште долазе људи, који неће да буду њихови кметови. Војне власти су узалуд посредовале. Гомије је осамдесет година лежало пусто. Шта су власници имали од њега? Међутим, насељавањем Срба појачава се безбедност границе. Земаљски сталежи донели су ипак 1604. год. у Пожуну одлуку, да се укине неправда, да досељеници не плаћају деветину властели на чијем се имањима налазе. Двор је успео у толико, што је одбио да Срби плаћају тај порез за време рата. Привилегије, које је цар Рудолф био 22. априла 1607., по предлогу надвојводе Фердинанда, потписао за Србе у Лици остале су непослате из страха, да се тим, због горњег закључка, не би дошло у отворен сукоб са сталежима. Против Срба је и крањски земаљски сабор. Кад је 1609. год. дошла једна нова група досељеника из Рибника, из Лике, и кад се за њу тражила помоћ и смештај, он је одговорио, да је од Срба било више штете него користи и с тога се предложило, да се обустави свако даље примање Срба на тој страни. Одсељеним Србима светили су се, уз то, и Турци упадајући међу њих и пленећи им стоку. Такав један већи нападај забележен је 1613. год. против Срба у Модруши. Гоњени и нетрпљени Срби су се и сами светили коме су стигли, а понеки су и напуштали нова насеља и одлазили на разне стране, а понајвише на славонску границу, где је стање било много сношљивије.

У последњој десетини XVI века појачала се и српска имиграција у Славонију. Пример је дао ораховачки владика Василије. То досељавање помагао је заповедник хрватске границе барон Јохан Херберштајн, у споразуму са високим војним круговима. У главном су прелазили Срби из турске Славоније у аустриску, у Ровишће, Копривницу, Поганац, Св. Криж, Иванић. Пре досељавања пограничне аустриске власти давале су Србима разна обећања, да би их лакше придобили на своју страну, али после досељења јављале су се исте правне тешкоће као и у Хрватској. Главни власник у тим областима била је загребачка бискупија, која је бранила своје интересе. Војне власти заступале су Србе и одбијале су захтеве бискупије у главном оним истим разлозима, којим су их браниле и у Хрватској. Према Србима оне су биле у обавези, јер су им раније обећавале да неће бити ничији подложници. Сем тога, оне су се бојале да се разочарани Срби не врате у Турску и да тако не имадну двоструку опасност: поновну опустелост границе и раздражено непријатељство Срба с њиховим турским помагачима. "Досељавање Срба у аустриски део Славоније", пише А. Ивић, "било је најинтензивније од год. 1595. до год. 1600., а досељавање у Хрватску од год. 1600. до год 1611." На почетку XVII века у тадашњој Хрватској, у вараждинском и карловачком генералату, број православних душа, то ће рећи у претежној већини Срба, ценио се на 60.000 душа.

Борбе о односу поседника и српских досељеника нису престајале. После склопљеног мира с Турцима 1606. год. чинило се, да је прошла непосредна опасност и да Србе треба притегнути. И загребачки бискуп и великаши тражили су од цара, да испуни њихове захтеве. Генерал Траутмансдорф и надвојвода Фердинанд залагали су се за то, да се према Србима има што више обзира. И успели су у приличној мери. После неколико узалудних покушаја да дође до узајамне нагодбе краљ Фердинанд II, 7. августа 1623., узео је досељенике под личну заштиту и обећао им, да их у новим поседима неће нико сметати. Тим, истина, цело питање није било скинуто коначно с дневног реда, али је положај Срба у знатној мери олакшан. Мало касније, 25. септембра (5. октобра) 1630., двор је одобрио Србима посебан статут, који је одређивао њихову унутрашњу организацију. По том статуту Срби су добили посебан положај. Имали су, на челу својих општина, изабраног кнеза, и своје суце. Иначе су сви, од 18. године, имали служити у потпуној ратној опреми, у случају турских нападаја. То је била врло јевтина војска, далеко јевтинија него најамничке чете, којима се тако често прибегавало, и увек релативно брзо приправна. Уз то, обрађујући земљишта на опустелој граници Срби су дизали привредну снагу земље и тим и посредно и непосредно били од користи држави. "Г. 1626.", пише др. Ј. Мал, "краљевски комисари ценили су укупни број ускочких обитељи вараждинске границе на 1.200, а владика је пак, Максим Предојевић, наспрам Леваковићу тврдио, године 1641., да је у то време било у загребачкој бискупији око 11.000 православних кућа". Генерал Траутмансдорф говорио је још 1613. год., да би Срби досељеници "у случају побуне, могли наступити са већом моћи него цела Славонија".

У ово време било је и великог исељавања из средње Далмације. За време борби око Клиса 1596. год. и после њих околном становништву светили су се и Турци и Млечани. Један народни устанак у том крају 1603. год. довео је до смењивања турског санџака Мехмед-бега, али је тај човек успео да постане босански паша, и да се, с тог положаја и иначе, свети свима противницима. То је изазвало велике сеобе и уклањања. Од 1603-1624. год. рачуна се, да се могло иселити до 10.000 кућа. Тада су опустели манастири Драговић и Крупа. Ј. Ердељановић је својим проучавањима дошао до резултата, да је тада извршена и сеоба Буњеваца на подручје Бачке. Др. Р. Јеремић је утврдио, да презимена и народне песме Буњеваца показују, да су крајеви између Неретве, Врбаса, Саве, Купе и Јадрана били њихова најдуготрајнија етапа. И остала проучавања потврдила су ту чињеницу. Буњевачко становништво, које потиче из западне Босне и Херцеговине, повлачило се најпре према Далмацији, а одатле у дунавске области. Населили су се у области Суботице, Баје и Сомбора, из којих су се пре тога, 1598. год., многа српска насеља склонила према северу, у околину Острогона. Сам назив буњевац чест је по целој Далмацији и употребљава се само за католике. Етимологија речи још није сасвим убедљиво протумачена.

У тим крајевима, у XVI и почетком XVII, довело је до великих заплета и питање ускока. Из почетка, док су и сами ратовали против Турака, Млечани су примали и помагали ускоке, али пред крај XVI века, кад су веровали да се ствари обрћу против њих, Млечани су им постали непријатељи. И то огорчени. За време борби око Клиса и после њих они су гонили не само њих, него и своје поданике, који су били с њима у вези, па чак и висока свештена лица, као, на пр., шибеничког бискупа. То је изазвало освете ускока на свима странама. Они су ометали млетачку трговину и на копну и на мору, правили дрске залете у млетачке луке, харали и пустошили гдегод су могли. Њихови противници звали су их с тога љутито ,razza di ladroni’, али су признавали да имају симпатија у народу због нападања на Турске. У том погледу веома је занимљиво прочитати дело задарског надбискупа М. Минућиа Historia degli uscochi и његова настављача П. М. Паола. Аустриске власти, којима су ускоци били једна врста савезника, помагала су их новчано и затварала су очи на извесна њихова недела. Млетачки протести, чести и понекад врло енергични, нису могли да измене ствари. Аустриски покушај да обузда ускоке 1602. год. завршио је формалном буном. Да би им доскочили предузимали су више мера. Немајући поуздања у талијанске војнике да се носе с њима, ни у Хрвате, који им нису били сигурни, они су против њих доводили Арбанасе. Проказивали су их и Турцима. Од год. 1597., кад су ускоци опљачкали њихове лађе у Ровињу, они су против њих водили праве хајке. Не без крупних разлога. Ускоци су у лето 1605., у једном ретко смелом подвигу, допрли све до Требиња и Сланог, а залета до Неретве било је више пута. Нарочито су се били уплашили у Млецима кад су чули, да Шпанци настоје добити Сењ од Аустрије као базу у северном делу Јадранског Мора. Тада су млетачке власти озбиљно покушавале да купе тај град од Аустрије. Кад то није помогло дошло је 1615. год. до блокаде Сења и хрватског Приморја и на крају и до правог рата између Млетака и Аустрије. Рат је заинтересовао целу Европу и ставио ускочко питање пред хришћанску савест. Посредовањем са више страна ратовање је завршено миром у Мадриду 1617. год., по коме је Сењ морао бити расељен.

У народној поезији, које је ускочке подвиге пратила са видним саучешћем, нема много мотива и песама о борбама с Млечанима, јер се осећало да та борба између хришћана није много симпатична. Сењанин Иво, или Иво Влатковић, не памти се ни као аустриски капетан, ни као млетачки противник, него као првоборац против Турака. То је била средина, у којој се, тада, није питало за порекло, и веру, него се само гледало ко је бољи јунак на тешком месту према општем непријатељу. Народна песма не зна ни то, да је Сењанин Иво 1612. год. у Карловцу био погубљен за казну, што је опљачкао храну из царских магацина и лађа. Очевидно, српски певач не би желео да скрнави помен једног јунака, с којим би заједно морао да оскрнави и читаву групу лица, које је идеализовао и у којима је гледао своје осветнике.

<<   Садржај   >>