 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
 Повеља Ивана Црнојевића |
Смрћу митрополита Саве 1697. године, настали су метежи око избора новог митрополита. За новог митрополита било је неколико кандидата. Вољом Турака, послије сеобе Патријарха Арсенија III Чарнојевића, на српску патријаршијску столицу засио је Грк Калиник, који је за митрополита покушао да протури свог човјека. Слично је настојао и которски бискуп Марин Драго. Но, општи црногорски збор, изабрао је за новог митрополита цетињског калуђера Данила Петровића, сина трговца Шћепана Калуђеровића са Његуша. О Даниловој мајци нема података, сем да се у монаштву звала Ана. Данилу је тада било 25. година. Избором Данила Петровића за новога црногорскога митрополита, почиње нови период развитка не само Митрополије Црногорске, него и Црне Горе уопште. Митрополија Црногорска и Црна Гора од његовог времена, и са његовом личношћу, постаће центар српског отпора Турцима кроз читав XVIII вијек, и у њима ће се зачети центар српске државности на југу.
Дубоки Данилов патриотизам, и вјерност тековинама Српске Цркве, најбоље се могу видјети по томе, да он није хтио да га за митрополита посвети наметнути Патријарх - Грк, који је столовао у Пећи, ближој Данилу географски. Данило је посвећен на црквеном сабору у Сечују 1700. године, од стране српског Патријарха у избјеглиштву Арсенија III. У његовом посвећењу, учешћа су узели и сљедећи митрополити: захумски - Саватије, сремски - Стефан, бачки- Јефтимије, јенопољски - Исаија, вршачки - Спиридон, и зворнички - Герасим. Приликом посвећења, Патријарх је Данилу дао синђелију, у којој је утврђена његова јурисдикција. У документу се помињу сљедећа мјеста: Црна Гора, Грбаљ, Паштровићи, Кртоли, Луштица, Бар, Скадар, Улцињ, Подгорица, Жабљак, Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Бјелопавлићи и Пипери. Тада је Патријарх именовао за свог егзарха херцеговачког митрополита Саватија, који је обично боравио у околини Херцег Новог.
Од Даниловог доласка на митрополитски положај, отпочеће непрестане борбе са Турцима, које неће јењавати за наредна два вијека. У односу на дотадашње митрополите, Данило ће у народу имати далеко већи углед, који ће бити скопчан не само са његовом личношћу, него и са многим околностима. У његово вријеме биће окончана сарадња Црногораца са Млетачком Републиком, која је у XVIII вијеку била у сталном опадању. Данилов период представљаће и почетак нове епохе по томе, што ће се успоставити везе са Русијом, у којој ће Црна Гора, као словенској и православној држави наћи сигуран ослонац, за разлику од Млетачке Републике, која је као римокатоличка и несловенска држава само користила Црногорце за борбу против Турака, а када јој нијесу требали, бездушно их одбацивала. За самог Данила је которски бискуп Марин Драго записао: "Он је агресиван, и ако му свјетске власти не стану на пут, католицизам у удаљеним крајевима његове Епархије доћи ће у веома велику опасност. Цетињски владика спушта се сваке године с Цетиња у которску дијецезу, те, поред православних, опорезује и католике". Данило је себе сматрао не само насљедником цетињских митрополита из времена пада Зете под Турке, него и насљедником Ивана Црнојевића, а себе је уједној хрисовуљи потписао као "Данил, војеводич српској земљи".
Поред борбе са унијатском пропагандом у Боки, Данило се морао суочити и са још већом опасношћу у самој Црној Гори, а то су били исламизирани Црногорци, који су народски звани - потурице. Исламизација је доста захватила црногорска племена, нарочито она око Цетиња, те је исламизиране Црногорце требало вратити у стару вјеру, или их протјерати из Црне Горе. Почетак те акције, по народној традицији, везује се за Бадње вече 1709. године, и у народу се помиње као "истрага потурица". Она је била мотив митрополиту Петру II Петровићу-Његошу за "Горски вијенац". Међу научницима има доста спорења, да ли је то био кратак догађај са широким замахом (као нека врста црногорске вартоломејске ноћи), или нешто дужи процес. Без обзира на то, процес исламизације у Црној Гори је заустављен, а исламизовано становништво се вратило у стару вјеру, или је физички ликвидирано, а један број је побјегао у турске градове. И данас се сачувало памћење на десетак братстава из околине Цетиња, која су исламизирана, па су се у овом догађају вратила у стару вјеру. Међутим основ њихових презимена је и даље муслимански.
 Цетињски Манастир |
Године 1712, Турци су са јаким снагама напали под командом Ахмет-паше на Црну Гору. И у вези са овом годином има међу научницима доста спорења, нарочито у вези са битком на Царевом Лазу. Спорења се углавном крећу око тога, је ли ове битке уопште било, и да ли се црногорска војска у њој сукобила са читавом турском војском , или само са њеном претходницом. По свој прилици је у питању било ово друго. У сваком случају, у овој битци је црногорском војском командовао митрополит Данило, и у њој је био рањен. Губици Турака били су велики, јер је од тада ово мјесто названо Царев Лаз. На турском језику лаз је леш, што би у преводу требало да значи лешеви цареве војске. Црногорци ипак нијесу успјели и поред ове побједе да зауставе Турке, који су крајем августа ушли у Цетиње, али се ту због тешких природних услова, тешкоћа у снадбијевању, и сталног узнемиравања Црногораца нијесу могли задржати, те су се са великим губицима повукли. Да би избјегао заробљавање, митрополит Данило је са руским изаслаником Милорадовићем и 500 Црногораца, преко млетачке територије избјегао у Херцеговину. Још жешћи напад Црна Гора је претрпјела 1714. године, када је на њу напао Нуман-паша Ћуприлић са још јачом војском. Он је успио да уђе у Цетиње и спали манастир. Турске снаге су крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство. Велики број кућа је попаљен, те се овај поход рачуна као најгори по Црну Гору у њеној историји. Митрополит Данило је опет избјегао у млетачку територију, а затим је отишао у Русију. Одатле се вратио са двије грамате цара Петра Великог. По првој грамати цар је обавезао Црногорце да у случају руско-турског рата помогну Русију, јер су Црногорци и Руси "по јединовјерију и јединојезичју" исти. Другом граматом, цар је додијелио помоћ Цетињском манастиру од 500 рубаља годишње.
 Гроб Митрополита Данила |
По повратку из Русије априла 1716. године, Данило се настанио у Маинама код Будве на млетачкој територији. Нашао је Црну Гору у тешком стању, те је пишући канцелару руском Голофкину навео: "Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се". Ускоро је дошло до нове црногорско-млетачке сарадње против Турака, у склопу рата којег су Млетачка Република и Аустрија водиле против Турске. Овај рат завршен је Пожаревачким миром од 21. јуна 1718. године. Овим миром Млечани су у Боки добили Грбаљ, Маине, Поборе и Брајиће, те Кривошије, Леденице и Убле, који су раније припадали Црној Гори. Црногорци су на ово нерадо гледали, а митрополит Данило је стално настојао да подрије млетачку власт у овим мјестима. Стога је доста боравио у манастиру Стањевићима и у Маинама код Будве. Катуњани нијесу на то радо гледали, па су чак одлучили 1723. године, да ће од пећког Патријарха тражити да им постави новог митрополита, ако се Данило не врати у Цетиње, или у њега пошаље младог владику Саву. Без обзира на разграничење послије млетачко-турског рата, Млетачка Република је Дукалима од 7. маја и 4. јуна 1718. године признала духовну јурисдикцију митрополита Данила над православним српским становништвом у Боки Которској, са правом поправки или градње нових православних цркава и манастира у њој. За вријеме овог рата, број православног становништва у Боки знатно се увећао јер је нарочито из Херцеговине доста народа побјегло у Боку и ту се настанило. Митрополит Данило умро је 4. јануара 1735. године.
Још за живота, митрополит Данило постарао се да себи одреди насљедника. Његово лично искуство, када је он био биран за митрополита га је поучило, да ту ствар не треба остављати судбини и ћудљивости Црногораца, те је 1719. године, пећки Патријарх Мојсије, приликом посјете Црној Гори, завладичио Даниловог синовца - архимандрита Саву. Каснија Савина митрополитска биографија, и уопште државничка, указује да се Данило у избору преварио јер је Сава био сушта супротност њему, и по свом личном карактеру и по свом раду. Сам поводљив, наиван, интелектуално тром и без ширих концепција за даљње осамостаљење Црне Горе, он је за вријеме своје архијерејске службе земљу препустио анархији, сукоби са Турцима су знатно смањени, а земљом је загосподарио незнанац Шћепан Мали. За митрополита није одредио неког из дома Петровића, него свог сестрића Арсенија Пламенца, особу, која ни интелектуално ни морално, а ни у сваком другом смислу није била за митрополита. Сава је био више скромни црквени пастир него народни вођа. Брижљиво се старао о митрополитској имовини. Радо је откупљивао земљу за рачун Митрополије од сиромашних црногорских сељака што му свакако није донијело популарност у народу. Сава је задржао оданост Русији и везе са њом, али је у том погледу био свјестан њене даљине, те је настојао да се што више зближи са млетачким властима у Боки, које су биле, ма какве год да су, ту близу, и корисне за ситне услуге. У томе је чак ишао некад и до додворивања. Када је на примјер нови млетачки провидур Марко Тревизан ступио на дужност у Котору, Сава му је 1736. године послао писмо у коме поред осталог стоји: "Радујемо се и веселимо се Вашему дошаствију на ове банде, како нашему сунцу огријану које не вазда грије". Сличан случај је и са писмом провидуру Марку Кверинију из 1741. године, када му је Сава написао "ти си наш принцип, а ми твоје слуге". Средином септембра 1742. године црногорски главари су одлучили да Саву пошаљу у Русију, са циљем да од Русије Црна Гора добије помоћ. Послије одласка у Русију, Сава се обратио руском резиденту у Цариграду Вишњекову једним писмом. Он се у писму жалио резиденту на подгоричке и жабљачке Турке, и тражио да издејствује да врате Цетињском манастиру "земље и метехе, села и винограде, воденице и рибнице". У име пак Збора, црногорски главари су се обратили Вишњекову, и за разлику од Саве, изложили су у њему један врло јасан државни програм.
Сава је преко Задра, Ријеке, Љубљане и Беча стигао у Русију тек средином априла 1743. године. Био је са пажњом примљен у руској престоници, али не као некада митрополит Данило. У представци царици Јелисавети Петровној, Сава је истакао, да су се Црногорци на позив Петра Великог дигли против Турака, односно "против непријатеља Христове Цркве и прогонитеља православног народа за вјеру и отаџбину за част и славу и слободу народа словенског. "Царица је дала указ, по коме је Цетињском манастиру одобрила помоћ од 500 рубаља на сваке три године, и наложила исплату све заостале субвенције. Истим указом је одлучено да се народу упути помоћ од 3000, а владици Сави још 1000 рубаља за пут. По Сави је царица послала Црногорцима грамату, у којој међутим није било никакве политичке наде. Међутим, Сава није ништа предузео да у Русији подробније упозна државне кругове са стањем у Црној Гори, нити о хтјењу Црногораца, да се ослободе турске власти. Крајем октобра 1744. године, Сава се из Русије вратио у Задар, гдје га је примио генерални млетачки провидур за Далмацију Кверини. Овим је Сава показао да ће се и даље држати Млетачке Републике. Иако Сава у Русији није имао већег политичког успјеха, ипак је то његово путовање значајно јер је још једанпут учврстило везе са Русијом. Био је то његов први и последњи озбиљнији спољнополитички акт.
Настојањем митрополита Саве обновљен је и проширен 1736. манастир Подмаине код Будве, посвећен Успењу Пресвете Богородице, и подигнут је 1747. манастир Стањевићи, посвећен Св. Тројици. Док је Сава био у Русији, замјењивао га је на столици Црногорске Митрополије синовац-архимандрит Василије. Он је био сушта супротност Сави. Био је смион, широког видика и концепција. За монашки чин се припремао у Пећкој Патријаршији, гдје је по свој прилици и замонашен. Док је Сава боравио у Русији, Василије је са шест главара почетком априла дошао у Венецију, гдје се у низу представки обраћао по разним стварима млетачком Сенату. По повратку Савином у Црну Гору, дошло је између њега и Василија до сукоба. Василије је био за сталну борбу са Турцима, а радо је гледао и на пљачкашке упаде Црногораца у млетачку и дубровачку територију. Сава је у Василијевом сузбијању имао потпуну подршку Млечана. Касније су се односи изгладили. Василијев углед је све више растао у Црној Гори. Био је посредник између пећког Патријарха и Српске Цркве у аустријским земљама. Први пут је као Патријархов изасланик боравио у Карловцима крајем јула 1749. године, за вријеме народног сабора. У прољеће сљедеће године пећки Патријарх Атанасије II, и три митрополита, упутили су Василија руском цару за милостињу. Међутим Василије се задржао у Срему, и посјетио манастире Врдник и Карловце. Потом се вратио у Београд, гдје га је на препоруку митрополита Саве Патријарх Атанасије II рукоположио за митрополита 22. августа 1750. године, и поставио за егзарха трона пећкога. Као егзарх, Василије је упућен у Беч да врати црквене ствари. Свој боравак у Бечу искористио је да се обрати царици Марији Терезији једним меморандумом, у коме је изложио прошлост Црне Горе, и намјеру Црногораца да се потпуно осамостале, те је због тога тражио помоћ бечког двора. Како је имао конфликт са митрополитом Ненадовићем, то је марта 1751. године, по повратку протјеран у манастир Крушедол у Срему, те због тога на његов меморандум није обраћана никаква пажња. Послије неколико мјесеци пуштен је из притвора, те се средином јула 1751. године вратио у Задар, а одатле у Црну Гору. Овом приликом, Василије је увидио да од Аустрије не може очекивати никакву значајнију помоћ, те се потпуно окреће Русији. У прољеће 1752. године је отпутовао у Русију, са препоруком митрополита Саве и црногорских главара. Почетком 1753. године стигао је у Москву. У Русији је Василије био добро примљен, и успоставио је бројне контакте са руским државним великодостојницима. Покренуо је питање сеобе Црногораца у Русију, и питање државног статуса Црне Горе. Руска влада је дала сугестију да Црногорци не плаћају данак Турцима, и да су у сталном рату са њима, те су због тога слободан народ. То је био Василијев огроман успјех. Његова историја Црне Горе је одмах преведена на италијански језик, за потребе Млетачке Републике. Тако је и њен први критичар био генерални млетачки провидур за Далмацију Франческо Гримани. Ова историја је иначе посвећена руском вицеканцелару Михаилу Иларионовићу Воронцову. Василије је у Русији одлучно устао против Срба из Босне и Херцеговине, који су долазили и представљали се као грофови. Исти случај је био и са бројним пустоловима, који су долазили и представљали се као Црногорци. Чак је од Воронцова тражио "да нико не буде признат у Русији за Црногорца без наше свједоџбе". Тврдио је да су само Црногорци достојни пажње руског двора. Василије је у Русији добио помоћ за Цетињски манастир у утварама и црквеним књигама, новац за путне трошкове и 5000 рубаља помоћи такође за Цетињски манастир. Вратио се у Црну Гору средином септембра 1755. године преко Беча, гдје га је у аудијенцију примио аустријски цар.
Василијев повратак из Русије, означио је промјену политике и према Млечанима, а и према Турцима. Василије се разметао руском помоћи. Од ње је подигао нову цркву у Мајинама код Будве, а манастир Стањевићи је постао расадник руске агитације. Због тога су Млечани одлучили да га отрују. Од краја 1755. до новембра 1756. инквизитори су три пута издавали наређења за тровање, а као људи за тај посао били су намијењени Марко Кажанегра и Доменико Бубић. И Турци су пријетили нападом на Црну Гору јер је Василије одбио да исплати харач. У то вријеме обрео се у Цетињу руски архимандрит Владимир Буковски, који је у Црну Гору дошао из Цариграда, те су га митрополити Сава и Василије 30. октобра 1756. године рукоположили за зетског епископа. Но он се показао као преварант и брзо је нестао. Ово је био двоструки чин. Митрополити Петровићи су настојали да се обезбиједе ако би Црна Гора била окупирана у сукобу са Турцима, а уједно су хтјели да покажу да судбина Црне Горе зависи од Русије. Убрзо је Василије са Теодосијем Мркојевићем тајно, 11. новембра 1756. године напустио Црну Гору и отишао у Ријеку, а одатле у Русију. Турци су напали на Црну Гору и ушли у Чево, али су у Томићима били заустављени, те су се послије тога повукли, иако су народу нанијели велике губитке.
Василије се у Русији залагао за сеобу Црногораца у ову државу. За четири године, од 1756. до 1760. у Русију се одселило 1499 становника, али се један број вратио јер се није могао привићи на нове услове. Са Василијем су у Русију дошли гувернадур Радоњић, сердар Вукале Вукотић, војвода Мојаш Пламенац, Преле Ђурашковић и Теодосије Мркојевић. У самој Русији је међу њима дошло до подјела и сукоба. Једни су стали на Василијеву страну, а једни против њега на челу са гувернадурем Радоњићем, који је у ствари био промлетачки човјек. Ова група главара се раније вратила у Црну Гору. Василије је од Русије добио лично 1000 рубаља, а као помоћ Цетињском манастиру 3000 рубаља, док је руски Синод додијелио манастиру и Василију помоћ од 1132 рубље.
Василије је дошао у Црну Гору 9. августа 1759. године, заправо искрцао се код Будве, уз велико присуство и одушевљење народа, који је пуцао из пушака. Са њим су дошли руски делегат Стефан Јустинов Пучков и један инжињер, који је требао да испита има ли руда у Црној Гори. Василије је отишао у манастир Стањевиће, а маса народа из Боке, Грбља и Паштровића просто је опсјела манастир. Пучков је боравио у Црној Гори до 20. септембра, а затим се преко Дубровника, Барлете и Напуља вратио у Русију. У Русији је поднио извјештај о свом боравку. Може се слободно рећи, да је Пучков у свом извјештају дао најгору слику Црногораца, коју је икада дао један странац који је боравио у Црној Гори. Он је поред осталог писао: "Народ је диваљ. Црногорци никаквог права и закона немају међу собом. Власт би се с муком успоставила". За Василија је Пучков написао да је "по природи немиран, частољубљив, среброљубив као и сви остали, мутитељ и клеветник". Овај Рус мјерио је Црну Гору по европским стандардима, и није био способан да схвати суштину црногорског племенског друштва.
Пучковљев извјештај пореметио је црногорско-руске односе. Василије је ћутао и чекао нову прилику за успостављање односа са Русијом. Та прилика се указала поводом ступања на руски престо царице Катарине II. Почетком јуна 1762. године Сава и Василије упутили су своје синовце Николу и Ивана са писмима за царицу. У једном од писама, тражено је од царице да узме Црногорце у своје подаништво. Од тога није било ништа. Руска влада је овима двојици исплатила путне трошкове, и препоручила Црногорцима да живе у миру са сусједима. Василију је отворено поручено да не долази у Русију. Година 1763. била је сушна, те је Василије молио Дубровчане: "помоћ да учините нашој цркви и народу черногорскому једном сумом од асприх како Серби Сербима и својијема сусједима".
Млечани су посебно оспоравали права црногорским митрополитима у новској дијецези. Новљани су имали својега владику, али пошто су умрли митрополити Саватије и Стефан, Млечани су се оглушили о њихове молбе да им се постави нови митрополит, те је с тога Сава освештавао цркве у овом крају и рукополагао попове. Послије тога, Новљани су практично били под јурисдикцијом црногорских митрополита. Василије Петровић је о Ускрсу 1764. године рукоположио Доситеја Обрадовића у манастиру Стањевићима. Почетком јуна исте године, Сава и Василије посветили су за далматинскога архимандрита Генадија Васиљевића, који је у Црну Гору дошао из Русије преко Далмације. У Василијево вријеме избио је конфликт и око православне цркве Св. Луке у Котору. Млечани су настојали да је дају под управу другим православним народима, те су дали цркву на управу Грцима. Црногорски главари су поводом тога упутили оштар протест которском провидуру, указујући да је црква подигнута за Црногорце и Бокеље: "...за служит народ молитвоју и летургијом пред Богом по својему природном језику словено-сербскоме. Како могу Герци доћ у Котор, узет нам Светога Луку који су Герци шпијунством и издајством изгубили принципу преведрому: Ципар, и Кандију и Морију. И зашто нијесу чували и крв пролијевали око њихове крајине као ми око ове, но су и Србље на Косово издали пак хоће лукавством хитри Герци да се уселе у Котор на име Светога Луке."
Василију је тешко падало неповјерење Русије, те се одлучио да по трећи пут отпутује у њу. То је учинио почетком јуна 1765. године. Укрцао се у Будви и допловио до Ријеке, а затим дошао у Беч. Са њим су пошли јеромонах Јосиф Вукићевић и јерођакон Петар Петровић, кога је Василије повео у Русију на школовање. Трећи путник био је Теодосије Мркојевић, са којим се Василије неколико пута сукобио и мирио. Мркојевић је са њима дошао до Беча, али није продужио за Петроград. Према млетачким извјештајима, Василија је у Бечу примила царица Марија Терезија, да би се потом преко Баварске и Пруске упутио у Русију. Крајем октобра 1765. Василије је преко Кијева стигао у Петроград и ту добио скроман смјештај.
Иако се обраћао руским државним органима, није му успјело да га царица Катарина II прими у аудијенцију, мада је ова црногорска делегација добила издржавање. Василије је искористио Литургију у придворној цркви, када је царица примила црквене великодостојнике, а међу њима и њега. Међутим, изненада се разболио. Осјећајући крај, он је издиктирао тестамент у присуству јерођакона Петра Петровића и јеромонаха Јосифа Вукићевића, али га је смрт спријечила да га потпише. Умро је 21. марта 1766. године. У задњим моментима живота диктирао је ову поруку царици: "Ако ја умрем, не остави народ црногорски без пажње и милостиве одбране". Василије је сахрањен по наређењу царице о државном трошку у Благовјешченској цркви у Петрограду, у којој почивају знамените руске личности, међу којима и руски војсковођа Суворов. На надгробној плочи, која је и данас сачувана, изрезан је грб Црне Горе са натписом да ту почива "Митрополит црногорски, приморски, скендеријски и егзарх трона пећког". Вијест о Василијевој смрти примљена је у Црној Гори у јулу.
На препоруку Колегија иностраних послова, царица Катаринана II је наредила да се Василијева заоставштина пренесе у Црну Гору, и за то одредила потпоручника Михаила Тарасова, коме је придодат преводилац Иван Шефер, да заједно са Јосифом Вукићевићем и Петром Петровићем оду у Црну Гору. Када су они дошли у Црну Гору, Тарасов је Сави уручио помоћ од 1500 рубаља. Тарасовљев извјештај о Црној Гори, сасвим је другачији од Пучкољевог.
Смрћу митрополита Василија, нестало је у Црној Гори једине ауторитативне личности. Митрополит Сава је избором свог сестрића Арсенија Пламенца за насљедника и владику још више продубио племенску кризу у Црној Гори. Пламенца је за епископа посветио избјегли српски Патријарх Василије Бркић. Ваља напоменути, да је 1766. године Пећка Патријаршија укинута од стране Турака, односно султана, те јединствена Српска Црква није више постојала. Од тада су епископи Српске Цркве, а нарочито они у Црној Гори, били принуђени да се сналазе по сопственом нахођењу и приликама. Посвећење Арсенија за владику изазвало је велико незадовољство Црногораца и огорчило је Савине братственике Петровиће. То је био идеалан терен за самозванца Шћепана Малог, за кога ни до данас историографија није утврдила ко је и одакле је дошао. У сваком случају, он се наметнуо Црногорцима за господара, и успоставио ред у земљи. Изразио је и лојалност Русији, али према Турцима и Млечанима није предузео никакве значајније кораке на осамостаљењу Црне Горе. Тек је под притиском Шћепана Малог, Сава успио да наметне Арсенија Пламенца као коадјутора цетињске митрополије. У годинама владавине Шћепана Малог од 1766. до 1773. године, Сава је потпуно потиснут, и бавио се само црквеним пословима, што му је одувијек највише лежало. Од 1768. године, он је углавном са Арсенијем боравио у Црмници. У то вријеме боравио је у Црној Гори и избјегли српски Патријарх Василије Бркић, који је на крају напустио Црну Гору заједно са руским кнезом Долгоруковим 25. октобра 1769. године.
Митрополит Сава Петровић умро је 7. марта 1781. године, како се у народу вјеровало у стотој години. Он је још за живота обезбиједио да његов насљедник буде Арсеније Пламенац. Међутим, Пламенчево митрополитство није се ни осјећало. Он је стално живио у Црмници, а главари га готово ништа нијесу ни питали. То је био идеалан терен за гуверанадурску кућу Радоњића, која је у Црној Гори подржавала млетачки утицај, уз жељу да се у потпуности наметне и анулира Петровиће. Арсеније Пламенац умро је 15. маја 1784. године.
Већ послије смрти митрополита Василија, почиње се у Црној Гори осјећати дјеловање архимандрита Петра Петровића. Он је још у првој половини 1778. године боравио у Русији са гувернадуром Јованом Радоњићем и сердаром Иваном Петровићем. Претходно су били у Бечу. По свој прилици, у Русији нијесу опослили ништа значајније. Смрт митрополита Саве, означила је поновно активирање сукоба између гувернадурске куће Радоњића и митрополитске куће Петровића. Гувернадур Радоњић се све више почео ослањати на Аустрију, која је тада почела бивати много јача од Млетачке Републике, која је била на ивици пропасти, те је у том циљу неколико пута путовао у Беч.
Како је митрополит Арсеније Пламенац био стар и болестан, то су неки црногорски главари почели да протежирају архимандрита Петра Петровића. Тако су 29. јуна 1783. године главари Иван Петровић, Мојсије Пламенац и Никола Ђурашковић упутили писмо карловачком митрополиту Мојсију Путнику, у коме препоручују Петра Петровића за посвећење за митрополита. Са овом препоруком Петар се упутио у Беч код цара, да добије дозволу за посвећење. У Трсту се нашао са гувернадуром Радоњићем, који га је такође препоручио писмом за посвећење. Свечани чин посвећења обављен је у Карловцима 13. октобра 1784. године, од стране митрополита Мојсија Путника и три архијереја. Потом се Петар вратио у Беч да успостави контакт са руским канцеларом Потемкином. Ту се повезао са аустријским генералом Зорићем и дубровачким емигрантом опатом Франом Долчијем. На имању генерала Зорића, боравили су браћа Зеновићи из Паштровића, који су убрзо откривени као фалсификатори новца и ухапшени, што је компромитовало Зорића. Почетком новембра 1785. године митрополит Петар се обрео у Петрограду, али је 8. новембра био брутално протјеран. Постоји више верзија зашто је то учињено. Као инспиратори тог протјеривања помињу се Давид Неранџић и Софроније Марковић-Југовић. У сваком случају, Петар је овим био дубоко разочаран у Русију.
Док је Петар био одсутан, над Црном Гором се надвила велика опасност од Махмут-паше Бушатлије. Породица Бушатлија је близу седамдесет година управљала Скадарским пашалуком. Тврдило се да су потомци потурченог сина Ивана Црнојевића - Скендер-бега. Када је 1779. године умро Мехмед-паша Бушатлија, на везирском положају га је наслиједио његов син Махмут. Он је у почетку био лојалан централној турској власти, али је касније постао одметник, учврстивши се у Сјеверној Албанији. Турска је тада имала проблема са неколико одметника, од којих су били најзначајнији Махмут - паша и Пазван Оглу у Видину.
Махмут-паша је одлучио да покори Црну Гору, те је средином јуна 1785. године напао на њу. Чево је заузето и запаљено 19. јуна, а 23. јуна је пало и Цетиње. Млечани ништа нијесу предузели да заштите Црну Гору од Махмут-паше. Чак су затворили границу према Боки, да Црногорци не би могли да се повлаче у њихову територију. То су учинили из бојазни према Махмут-паши. Махмут-паша се на Цетињу задржао шест дана, запалио је манастир и око стотину кућа у околини Цетиња, а потом се спустио према Паштровићима, који су били млетачки поданици. Двадесет деветог јуна позвао је паштровске главаре на састанак, у којем је тражио да постану његови поданици. Када су ови то одбили, он их је погубио, а његова војска опљачкала је и попалила Паштровиће. Млечани том приликом нијесу ништа учинили да одбране своје поданике.
У рату који су Русија и Аустрија водиле од 1787 до 1792. године против Турске, учешћа је узела и Црна Гора. У овом рату великог учешћа су узели Срби из Војводине, као и Срби из Србије, који су били сврстани у добровољачке јединице-фрајкоре. И сам вожд првог српског устанка Карађорђе Петровић био је у фрајкорима. У Црну Гору су дошли 11. марта 1788. године аустријски официри капетан Филип Вукасовић и капетан Лудвиг Пернет. Касније је у Црну Гору дошло девет чета аустријске војске. У Црној Гори обрели су се и руски делегати пуковник Тутоломин и мајор Драшковић. Између руске и аустријске делегације је било стално неповјерење. Дошло је до подјеле и међу црногорским главарима. Једну мању струју водио је гувернадур Радоњић, и она је била наклоњена Аустрији, а већу Петар Петровић. Црногорци су опсадирали Подгорицу, Спуж и Жабљак, али их нијесу могли заузети. Аустријска делегација је на крају, готово тајно напустила Црну Гору, а и сам Петар Петровић није крио одбојност према Вукасовићу, кога је у једном писму назвао хвалисавцем и лажовом. Већина народа била је против аустријске мисије. О томе свједочи и писмо гувернадура Радоњића од средине септембра 1790. године аустријском канцелару Кауницу, у коме каже: "Народ је против мене, за узроке што сам се одвоио од росискога двора и прилијепио к високо славному двору аустриском". У овом рату Црногорци су били изиграни од својих савезника. Аустрија је склопила мир са Турском у септембру 1791. године у Свиштову, по коме се једино постарала, да турски поданици добију амнестију од Турске, зато што су учествовали на њеној страни у рату. Дана 9. јануара 1792. године и Русија је склопила мир са Турском у Јашију, у коме није ни поменута Црна Гора.
Акције Црногораца у овом рату навукле су на Црну Гору њеног старог непријатеља Махмут-пашу Бушатлију, који се у међувремену измирио са султаном, да би опет заратио са њим и потукао султанову војску 29. новембра 1793. године под Скадром. Послије тога је Махмут-паша почео да врши притисак на брђанска племена, особито Бјелопавлиће и Пипере. У писму митрополиту Петру I, он је запријетио да их не помаже, јер ће "онога ко им помоћ даде ћерати љутом Арбанијом". Петар I је 21. јуна 1796. године одговорио Махмуту "да су Брђани моја браћа као и Црногорци". Предложио му је да се "прође сиротиње брдске да се права крв не пролијева; ако ли нећеш, хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече."
До битке са Махмутовом војском дошло је 11. јула 1796. године у селу Мартинићима код Спужа у Бјелопавлићима. Црногорска и брђанска војска бројала је око 3000 војника, а Махмутова око 18000. Пред битку је митрополит Петар I Црногорцима и Брђанима рекао ово:
"Љубезни витези и мила браћо!
Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила Божија бити у помоћи. Ево смо дошли мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо, да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе, да смо Црногорци да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до последње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нам драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши оци и ми сами праведном крвцом облили!
Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен, да нема, јер ви сами знате да слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац!
Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате награде друге за вашу свету борбу до одбране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.
За то су се мили синови и љубезна браћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити. Зато на оружје и на крваво поље, мили витези! Да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина! Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем и вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!"
У овој битци побједа Црногораца била је потпуна. Махмут паша је рањен, и једва је успио да побјегне у утврђени Спуж. Бушатлијина војска имала је око 2600 погинулих и рањених, а Црногорци су имали 32 погинула и 26 рањених. Савременици описују како су се побједници вратили у Цетиње, те да је Петар "био обучен у пуно војничко ођело и оружје и носио је у лијевој руци крст а у десној мач". О дочеку народа се каже да је био "три пута шенлук из пушака са ускликом: живио, живио наш премудри архипастир, отац и руководитељ".
Овај пораз, међутим није обесхрабрио Бушатлију, већ је он у септембру директно напао на Црну Гору. До одлучујуће битке дошло је 22. септембра 1796. године у селу Круси у Љешанској нахији. Као и раније митрополит Петар I је војницима пред битку одржао говор, у коме стоји:
"Благособрани војници и храбри витези,
Ево опет дође вријеме, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође вријеме, да покажемо освједочену славу и храброст достојну обрану наше, слободе, коју су нам наши блаженопочивши преци вјерно дохранили. Мене ваша освједочена храброст код Мартинића увјерава да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витештва дише.
Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше држајше вољности, учините славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјерни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радосним чувством очекује наш мили род ваше витешке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепне мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.
Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногорца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.
Помолимо се милостивоме Богу, који је своју благодат над нама једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помогао, пак ће и сад."
У овој битци Бушатлијина војска имала је 3400 погинулих, а црногорска 132 погинула и 237 рањених. Махмут-паша је у битци погинуо. Према народном предању, главу му је посјекао Богдан Вуков Николић из села Залаза у Његушима. Махмутова глава донијета је на Цетиње, гдје јој је урађен гипсани одлив, који се и данас чува, а и сама глава - у Цетињском Манастиру. Битке на Мартинићима и Крусима имале су велики значај. Оне су практично прекретница у државном развоју Црне Горе. Овим биткама, прва два брђанска племена - Бјелопавлићи и Пипери, су ослобођена од Турака и присаједињена Црној Гори, чиме ће почети процес ширења црногорске државе, који ће трајати кроз читав XIX вијек до 1912. године.
Почетком XIX вијека Црногорци ће се сусрести са новим непријатељем, а то ће бити Наполеонова Француска. Наиме, средином 1805. године, низ европских држава, међу којима и Русија, заратиле су са Наполеоновом Француском. Још раније, 1797. године, Наполеон је уништио Млетачку и декретом од 31. јануара 1808. Наполеон је укинуо и Дубровачку Републику. Тиме је млетачка власт у Боки, која је трајала вјековима била завршена, а Боку су окупирали Аустријанци. Но, крајем 1805. године, Аустрија је у рату са Наполеоном била поражена, те је била приморана, да поред осталих територија, Наполеону уступи и Боку. Бокељи су одлучно устали против тога, и позвали су митрополита Петра I и Црногорце да им помогну да се присаједине Црној Гори... Дана 15. фебруара 1806. године, у Цетињу је одржан народни збор на коме је одлучено да се подрже Бокељи.
 Митра Светог Петра Цетињског |
Црногорци и Бокељи су уз помоћ руске флоте која је упловила у Јадран под командом адмирала Сењавина, ослободили читаву Боку и будвански крај, а опколили су Французе у Дубровнику и Цавтату. За новог француског команданта Наполеон је именовао маршала Мармона, који је у својом мемоарима касније оставио детаљне описе Црногораца и митрополита Петра I. Како је Русија 8. јула 1807. године склопила мир са Наполеоном у Тилзиту, Французи су постепено посјели Боку, мада су мање борбе са Црногорцима стално трајале. Маршал Мармон и митрополит Петар I су се лично сусрели ради преговора. Овај дијалог био је врло жустар. Мармон се између осталог пожалио Петру I, да Црногорци сијеку главе његовим војницима, што је по њему био варварски чин. Петар I му је на то одговорио, да су и Французи јавно одсјекли главе на тргу у Паризу, свом краљу Лују XVI и краљици Марији Антоанети.
Наполеон је у јесен 1812. године, организовао велики поход на Русију, у коме је био поражен, а потом и збачен са власти током 1813. године у Француској. То се одразило и на Боку јер су је Французи напустили. Те исте године, 22. новембра, одржана је заједничка скупштина црногорских и бокељских главара у Доброти код Котора, у присуству митрополита Петра I, на којој је изгласано уједињење Црне Горе и Боке. Но, ова одлука није се дуго одржала. Не поштујући вољу Црногораца и Бокеља, велике силе су на Бечком конгресу 1815. године Боку додијелиле Аустрији, у чијем саставу је Бока и остала све до пропасти Аустроугарске 1918. године.
Послије сукоба са Французима, даљња историја Црне Горе у вријеме митрополита Петра I је релативно мирна. У његово вријеме, иницирани су и неки законодавни акти, и покушано оснивање државних органа власти. Дана 18. августа 1796. године, на скупштини главара у Цетињу, усвојена је декларација о уједињењу Црне Горе и Брда. Овај акт назван је Стега, и имао је шест чланова. Овај акт ушао је у састав "Законика опшчег црногорског и брдског" који је донешен на скупштини главара у манастиру Стањевићима. Тада је усвојено седамнаест чланова, да би на општецрногорској скуштини у Цетињу 29. августа 1803. године био проширен са још шеснаест чланова. Створен је и централни орган власти 30. октобра 1798. године, на општенародној скупштини у манастиру Стањевићима, који је имао педесет чланова. Но, ови органи власти, и закони, нијесу заживјели, односно врло мало су се примјењивали.
У састав Црне Горе ући ће још два брђанска племена 1820. године, а то су били Морачани и Ровчани. Босански везир Џелалудин-паша послао је на ова племена Дели-пашу. Митрополит Петар I је и овога пута ујединитељски наступао. Он је јављао Ћеклићима да је "турска војска дошла у Тушину и у Колашин; Морачани кликују, а Брђани гледају и чекају Црногорце... Ја, дакле, ево пишем вама, ка и у сва племена Катунске нахије, да и Црногорци пођу у Брда, и ако је потребе, да помажу својој браћи". Митрополит их је обавијестио да је добио вијест "из Острога, да су пошли Кучи и Ровчани на помоћ у Морачу, а да ће бит пошли и Пипери, и тако скупило се наше војске доста, но се немојте осрамотити Црногорци, но и ви хајдете". Турци су у почетку имали извјесних успјеха у продору кроз Морачу, али су на крају били потпуно потучени.
Друга половина XVIII и почетак XIX вијека, у историји Црне Горе познати су као период у којему се јавља низ самозванаца и авантуриста у Црној Гори и у вези са њом. Сви они су хтјели да се користећи изолованост Црне Горе и њено племенско уређење, докопају власти над њом, а преко тога и до богатства. Списак оваквих особа је заиста дуг, те би требало заиста много времена да се опишу њихове активности. Њихов профил је различит и креће се од класичних авантуриста и превараната до људи који су се издавали за црквена лица. У овај круг спадају и личности из руске и аустријске дипломатије (неке од њих биле су и из наших крајева), а које су из различитих разлога клеветале митрополита Петра I пред Русијом и Аустријом. По свој прилици, због таквих сплетки и лажних обавјештења, Петар I је и протјеран из Русије.
Списак таквих самозванаца почиње са најпознатијим од њих Шћепаном Малим. Угледајући се на његов примјер, и остали су на сличан начин покушали да се домогну власти над Црном Гором. Познати авантурист Стефан Зановић-Ханибал који је био родом из Будве, а који се представљао као конте Зановић, и као такав у низу европских држава је преварама узимао новац од лаковјерног племства, крајем јула 1784. године млетачком амбасадору у Бечу изложио је један меморандум, по коме је Црна Гора требала да буде проглашена за независну државу, наравно под његовом управом. Сличан план имао је и Давид Неранџић, Србин, који је у руској војсци постао генерал, а који је у периоду од 1785. до 1788. године дао неколико меморандума руском кнезу Потемкину. У списак оваквих личности улази и Софроније Југовић, који је извјесну помоћ у свом плану имао и од гувернадура Радоњића, а који се 1789. године два пута обраћао руској царици. Подршку гувернадура Радоњића имао је и Димитрије Вујић, који је два пута боравио у Црној Гори, 1792. када је покушао да врбује Црногорце као најамнике за контрареволуционарне снаге француског племства против буржоазије, а други пут 1795. године. Његов боравак тада је изазвао противљење митрополита Петра I. Вујић се са својим плановима обраћао прво Русији, а када у томе није успио и Турској.
Почетком 1819. године у Црној Гори се појавио извјесни Авакум, који се издавао пустињаком, калуђером и божјим човјеком. За његово тачно поријекло се није знало. Говорио је да је рођен у "турску земљу". Има неких података да је дошао из Србије, гдје је био разбојник, али пошто му је дружина похватана, пребацио се у Црну Гору. Служећи се неразумљивим ријечима, и враџбинама, тобоже је призивао Бога пред народом. Боравио је у неколико црногорских и брђанских племена. Био је у Косијерима, а потом у Пиперима, Кучима, и на крају у Морачи. Чак је и дошао на Цетиње код митрополита Петра I, али је овај одмах увидио о коме се ради, те му је препоручио, да ако је божији човјек, нека иде на Свету Гору. Авакум је из сваког племена на крају истјериван, а било је случајева његовог каменовања и премлаћивања. У другој половини априла 1819. године његов се траг у Црној Гори потпуно губи.
Митрополит Петар I бавио се књижевношћу, те је саставио неколико десетерачких пјесама. Написао је и историју Црне Горе. Мали дио те историје објавио је Димитрије Милаковић у "Грлици" за 1835. годину. Има индикација да су митрополитове ствари продате у Русији од стране потпредсједника Сената Матеја Вучићевића. Аустријски дипломата Фердинанд Селер добио је овакве информације од Александра фон Ројца који је боравио у Црној Гори. Вјероватно је међу тим стварима била и ова историја.
Значајно свједочанство о митрополиту Петру I оставио је француски пуковник Вијала де Сомијер. Када су Французи заузели Боку, био је командант и гувернер Котора, и емисар француске владе код Петра I. Своја запажања објавио је у Паризу 1820. године у двије књиге. О самом Петровом изгледу Вијала је записао да је "величанственог стаса и лијепа лица, брада му је врло дуга, а израз лица пун достојанства, које улијева поштовање". О митрополитовом одијелу је записао: " Владичино одијело је готово исто, као и осталих грчко источних свештеника. Оно се састоји од црне мантије, закопчане златним копчама по читавој дужини. Опасан је кадифеним појасом свијетло плаве и црне боје, а украшеним дијамантима или извезеним златом. Мантија, која има врло дуге и широке рукаве, прекривена је дугом, танком хаљином са кратким рукавима до лаката. Ова хаљина је од љубичастог или црног сатена, већ према дотичној церемонији. На глави носи капу од црног велура, у форми војничке шапке без штита, а украшена је на челу крстом од дијаманата. На горњем дијелу капе прикопчана је панакамилавка бијеле боје, украшена великим златним китама. На врату носи владичански крст, украшен дијамантима и на златном ланцу, који се спушта до појаса. Осим тога носи владика на прсима орден Свете Ане, првога степена, украшен дијамантима. Штап од абоноса и врло скупоцјени прстен обиљежја су његовог владичанског чина. На лијевој руци носи такође један прстен, знак чланства петроградског Синода." Иако су органи власти које је створио, односно законска акта која су донешена у његово вријеме, углавном слабо прошли у пракси, митрополит Петар I је био поштован од народа. Владао је како се то обично за њега каже молбом, савјетом и клетвом. Издао је велики број посланица разним племенима црногорским, брђанским и херцеговачким. Још за живота, народ Црне Горе га је сматрао светим. Умро је 18. октобра 1830. године. Његов синовац и насљедник Петар II Петровић - Његош, извршио је његову канонизацију, односно прогласио га је светим 1834. године. Митрополит српски Михаило Јовановић написао је службу Св. Петру Цетињском, и она је објављена у Москви 1895. године.
Још прије смрти, митрополит Петар I је себи за насљедника одредио једног од својих синоваца - Рада Томова. Интересантно је да му избор насљедника није баш ишао на руку. Прво је одредио једног од својих синоваца - Митра, који је послат у Русију на школовање, али се он разболио и умро у четрнаестој години. Потом је за насљедника одређен Ђорђије, који је у Русији изучио официрску школу, али је потом одбио да се врати, те је митрополит Петар I одредио по трећи пут за насљедника Рада Томова. Када је Раде већ увелико био митрополит, Ђорђије се вратио у Црну Гору. Био је као први школовани црногорски официр командант црногорске војске за вријеме Петра II, а потом кратко и за вријеме књаза Данила. Како је био опозиција књазу Данилу, то је емигрирао у иностранство, гдје је и умро.
 Петар II Петровић Његош |
Неколико сати пред смрт, митрополит Петар I је издиктирао тестамент своме секретару Симеону - Сими Милутиновићу - Сарајлији, у коме поред осталог стоји: "...а ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега, народскога и церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам, да ће бити чоек од посла и од разума, колико је преблаги Отац небесни благоволио подарити, и којега Богу и цару нашему и свему народу церногорскому и бердскому за вијека препоручавам својим серцем и свом душом"...
Раде Томов рођен је 1. новембра 1813. године у Његушима, од оца Тома и мајке Иване. Школовао се у Цетињском манастиру и у манастиру Савина код Херцег Новог. Замонашио се почетком фебруара 1831. године. У чин ђакона, презвитера и архимандрита рукоположио га је митрополит Рашко-призренски Захарије у манастиру Кому. Свештеничко име му је било Петар, те је тако Црногорска Митрополија добила још једног митрополита са именом Петар, те се од тада може о њему говорити као о Петру II Петровићу-Његошу. На њега је још у раној младости велики утицај остварио секретар Петра I, Сима Милутиновић - Сарајлија, који се бавио књижевношћу и историјом, те је једно вријеме био и његов учитељ и васпитач. Петру II доста је помогао као архимандриту избјегли епископ ужички Никифор Максимовић, који је био учен човјек. Он је у привременој школи у манастиру Брчелима припремао будуће свештенике, и рукополагао свештеничке кандидате јер у Црној Гори тада није било архијереја. Архимандрит Петар II је хиротонисан за архијереја 6, августа 1833. године у Петрограду. Аустријске власти су се потрудиле да се Његошу онемогући богослужење у Боки приликом повратка из Русије. Тако је далматински намјесник Лилиенберг 18. октобра 1833. године у том контексту и издао наређење управитељу Среског начелства у Котору Габријелу Ивачићу. Као разлог је нађен да, тобоже, богослужење црногорског владике задире у јурисдикцију далматинског владике.
 Митра Петра II Петровића Његоша |
Одмах по смрти митрополита Петра I, његов насљедник Петар II суочио се са опозицијом у самој Црној Гори. Та опозиција није представљала ништа ново, и била је оличена у гувернадурској кући Радоњића са Његуша. Ова кућа је преко 130 година представљала прво млетачку, а затим и аустријску агентуру у Црној Гори. Стално је настојала да сузбије утицај митрополита Петровића и тако за себе обезбиједи свјетовну власт у Црној Гори. И поред издашне помоћи Млечана, а касније и Аустрије, у томе никада није успијевала. Чим је умро митрополит Петар I, гувернадур Вуко Радоњић је иступио са тезом, да је митрополитов тестамент, по коме је за насљедника одредио Рада Томова, био фалсификован од стране Симе Милутиновића - Сарајлије. Окупио је стотинак људи и са њима агитовао по црногорским племенима против Петра II. У томе је имао
са њима, у намјери да потпуно анулира Петра II. Половином јануара 1833. године, гувернадурова преписка је најзад ухваћена, те је изведен пред суд, и осуђен на смрт. Петар II није дозволио да се над њим изврши смртна казна, него му је замијенио доживотним протјеривањем из Црне Горе. Исто је важило и за његову породицу, те су они априла 1831. године испраћени у Котор, у аустријску територију, и никада се више нијесу вратили, а кућа гувернадуровића Радоњића, која је у Црној Гори представљала утицај римокатоличких и несловенских држава Млетачке Републике и Аустрије је спаљена.
Црна Гора у вријеме Петра II Петровића - Његоша није постигла много на спољнополитичком плану, чак је и изгубила. Изгубљена су 1843. три острва на Скадарском језеру: Врањина, Грможур и Лесендро. Његош је неколико пута покушао да их поврати, али у томе није успио. И до данас се у Црној Гори задржала изрека, да када неко нешто жали, каже се: "Изгоре ка владика за Лесендром".
Међутим, на унутрашњем плану, Петар II је постигао доста. Године 1832. основао је Сенат и Гвардију. Сенат се састојао од дванаест најугледнијих главара и засиједао је на Цетињу. Обављао је различите функције власти: управну и судску. Поред њега, основана је Гвардија, чије је сједиште било у Ријеци Црнојевића. Била је састављена од 32 главара и представљала је облик нижег суда. Петар II установио је и перјанике, који су били и његова гарда, а у исто вријеме и претеча полиције, односно обезбјеђивали су спровођење у дјело одлука Сената и Гвардије. Ови органи власти, за разлику од периода Петра I су заживјели у пракси, а сенатори, чланови Гвардије и перјаници, су своје послове обављали професионално.
По повратку из Русије, 1834. године, Петар II је саградио до манастира своју резиденцију, звану "Биљарда", по томе јер је на крајевима имала куле, а њен изглед је подсјећао на билијарски сто, који је такође донешен на Цетиње. Биљарда је имала 25 соба, од којих је три Његош задржао за себе, а остале је дао на располагање Сенату и својим секретарима.
Основао је основну школу на Цетињу 1834. и 1842. у Добрском Селу. У Венецији је набавио штампарију 1834. године, и она је такође донешена на Цетиње, гдје је он штампао своја дјела. Петар II Петровић Његош бавио се књижевношћу, те се слободно може рећи да је он највећи српски пјесник. Написао је: Горски вијенац, Лучу Микрокозму, Свободијаду, Лажног цара Шћепана Малог, Огледало Српско и више десетина пјесама краћег садржаја. Његова књижевна дјела имају философску - религиозну садржину. Доста је путовао, у односу на друге црногорске митрополите, те су са тих његових путовања забиљежена сјећања његових савременика.
Петар II изгубио је и манастире Стањевиће и Подмаине, који су се налазили на аустријској територији, за које је Аустрија исплатила 35000 талира одштете. За вријеме Петра II десио се сукоб Бјелопавлића и Пипера са Турцима у Косовом Лугу 1839. године, којом приликом су Турци под командом спахије Лекића били потучени. Убиство Смаил-аге Ченгића у Дробњаку, на Мљетичку 23. септембра 1840. године, учврстило је присаједињење дробњачког племена Црној Гори, као првог херцеговачког племена, које је ушло у састав Црне Горе.
Петар II Петровић - Његош установио је прву медаљу у Црној Гори, која је предвиђена као медаља за јунаштво, а то је била Обилића медаља. Међу научницима има спора када је она установљена, да ли 1841, или 1847. године. То је међутим мање битно. Ова медаља је не само свједочење о борби за државност Црне Горе, коју је Његош исказао кроз многа своја дјела, него и о српској националној припадности Црногораца.
У вријеме Петра II, удовица конта Илије Властелиновића, контеса Катарина, опоруком је Петру II оставила полуострво Превлаку, на којој је 1833. године подигла цркву Св. Тројице. Без обзира што је тада ово полуострво, које је некада било средиште Зетске епископије, било у саставу аустријске државе, оно је постало власништво црногорског држављанина, тј. Петра II Петровића - Његоша. Године 1845. године Петар II Петровић - Његош је од стране руског Синода произведен у достојанство митрополита, и добио је право ношења бијеле панакамилавке, као и други руски митрополити. Тврдња неких, да је то био знак аутокефалности његове митрополије, значила би да постоји најмање десет руских аутокефалних цркава, пошто и данас има најмање десет руских митрополита са бијелом панакамилавком! О његовом изгледу је записано: "Дивне спољашности, раста веома високог чак и међу Црногорцима, паметна израза, очију више замишљених, него ли сјајних он је имао нарочито пријатне покрете и ништа немирно, оштро и нелијепо у опхођењу. Владика је привлачио к себи с првог погледа, но онај ко га је познавао изближе, тај није могао да му се не преда својом душом". О самој Његошевој смрти је Коваљевски записао: "Предосјећајући приближење смрти он је, слично светопочившему предшественику својему, позвао народ. Прешавши с постеље у фотељу примио је свету тајну причешћа, за тијем је савјетовао и поучавао скупљене око њега Црногорце и опростио се са њима. Плач ових људи, који нијесу марили ни за какве опасности, ни за смрт у ратовима, изазваше владици сузе на очи, но он се брзо трже, замоли их да не плачу, већ да се моле, јер тајанствени час његов наступа... Завјетовао је да га сахране на врху Ловћена, откуда се види сва његова мила Црна Гора, види море, слично њему, пуно поезије, немира и тајне, откуда се види, кад су јасни дани Италија, гдје је провео много веселих дана. Послије овога наредио је да му се поправи постеља, сам се подигао с фотеље и пао на постељу као поткошен клас".
 Његошева капела на Ловћену |
Митрополит Петар II Петровић Његош умро је 19/31. октобра 1851. године, у десет сати изјутра у 38. години . Сахрањен је у капели Св. Петра на Ловћену. Мјесто његовог гроба нема само просту пјесничку симболику. Његош је тако хтио, да буде вјечито упозорење и стража православног Српства. У току првог свјетског рата, заправо 1916. године, када су аустроугарски окупатори запосјели Црну Гору, Његошеви посмртни остатци су пренешени у Цетињски манастир, јер су им сметали из много разлога. Било је то прво скрнављење Његошевог гроба и његове последње воље. За свога насљедника, Петар II Петровић - Његош је одредио једног од својих синоваца Данила - Зека Станкова, који је тада био мало познат у Црној Гори, и налазио се на школовању у иностранству. Када су се већ око болесног Његоша, приликом његовог последњег путовања у Бечу, окупили неки Срби, и питали га кога намјерава одредити за насљедника, он је рекао Данила Станкова. "Никада нисам чуо за њега", рекао је један од окупљених. На то му је Његош одговорио: "Ако остане онакав какав је, чуће за њега сва Европа". Заиста је тако и било. Смрћу Петра II Петровића - Његоша, престаје у Црној Гори теократска владавина Петровића, када су митрополити били не само црквени поглавари, него и незванични свјетовни господари. Ова промјена ће у Црној Гори отворити нову страницу њене историје, а митрополитско звање прећи ће на особе из других братстава.
ГЛАВА IV: Митрополија Црногорско - приморска од 1851. до 1991. године >>
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /