Поред нашег досадашњег рада на часопису, трибинама, Саборима, интернет-представљању, испунило се време да, након серије телевизијских наступа на локалним медијима по унутрашњости, добијемо могућност реализовања једног циклуса ТВ-емисија у продукцији „Српског сабора – Двери“. Разговор са Његовом Светошћу (који следи) први је у овом циклусу у коме ћемо настојати да појединачно обрадимо већину од оних тема које су овде само покренуте. Поуке и савети из огромног духовног искуства нашег Патријарха засигурно представљају меродавне путоказе за свеукупне даље активности.
БУДИТЕ МУДРИ КАО ЗМИЈЕ А БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ!


ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, где се данас, после трагичног историјског искуства двадесетог века, налазе српски народ, Српска Православна Црква и српска држава? На којој се даљини налазимо од заветног идеала да нашим Народом, Црквом и Државом влада истоветан хришћански дух и заједнички морални закони?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: За читаво ово време, поготово после Другог светског рата кад су на власти били људи расположени материјалистички и атеистички, у многоме се наш народ удаљио и од онога пута којим су ишли наши преци и од оне науке која је њих одржала и коју су они одржали. Христос нас опомиње, не обећава нам лако у овоме свету па каже: „Ево вас шаљем као овце међу вукове.“ Христос нас не шаље као овце међу вукове да нас вукови раскину односно да нас онемогуће, него нас шаље да вукови виде шта значи бити овца Христова па да, ако хоће, сви они постану овце Христове – ако хоће. А овца међу вуковима у опасности је са две стране: прво и прво, да је вуци онемогуће, раскину: Христос је – рекох – не шаље зато; али овца је, са друге стране, у опасности да закључи да се међу вуковима не може опстати друкче него само као вук, па да наоштри зубе, па да оне папке претвори у канxе, па да научи да урла и од овце постане вук – то је та друга опасност. Христос нам даје решење за обе ове опасности, па каже: „Ево вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије а безазлени као голубови.“ Змија је симбол мудрости т.ј. она у опасности чува главу, јер зна ако се реп и откине – нарашће али глава неће, док су голубови симбол безазлености: док се све живо око хране туче (ви знате и свиња кад јој се метне да једе, а оно њено прасе дође да једе, она га избаци), код голубова, кад је храна у питању, они се не бију.
Е сад видите: мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци; другим речима, људи треба слободно да развијају своје умне способности, слободно што год могу више, али под условом да паралелно развијају и доброту. Јер ум је хладан, он понекад сече посред срца, а доброта је топла али глупа. Добар и луд браћа – што се каже: ако је само добар а слабе памети свако га искоришћава, исмева и подмеће му ногу. Када се развија паралелно и разум и доброта онда ће у дугом веку одржати равнотежу: да ум не пређе у злоћу (знате: сви ти велики злочинци имају често велике способности и развијене докторате редом), а да доброта не пређе у глупост. А управо то је нама најтеже јер ако кренемо у једном правцу идемо често до краја а мора се чувати и једно и друго. Е о томе је реч, дакле, удаљили смо се умногоме од тога принципа еванђелског.


ДВЕРИ СРПСКЕ: Пропадање моралног капитала у нашем народу, одрицање од своје вере и националних вредности у времену комунистичког ропства, узрок су опште духовне раслабљености. Који су то путеви нашег повратка Богу односно себи?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Најпре, та свест да и једну и другу снагу којима нас је Бог обдарио одржимо. И онда угледање на наше свете претке који су кроз стотине година ропства били кадри да издрже и да одрже веру православну, и то не само веру православну у знању него и веру православну по владању, по поступању, када су они били кадри да се одбране од зла али не као нељуди, не као злочинци, него су се бранили по оном принципу пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Друга је ствар бранити се – што је хришћански дозвољено, а друга је ствар освајати (освајачки рат). Одбрамбени рат је благословен еванђелски. Дакле, вратити се тим вечним еванђелским принципима који проповедају чак и љубав према непријатељу, то јест свест да тај непријатељ, тај злочинац не зна шта ради. Ми знамо да он уствари иде у амбис, и да он тога није свестан, па се молимо Богу да га обрати, да учини што је потребно (не насиљем) да он схвати и да се и он покаје и спасе. То је тај пут наших предака кога би требало сви да се држимо, да се, на првом месту, одржимо као људи и као народ Божији па ћемо се онда одржати и биолошки.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Као наслеђе комунистичке разградње нашег националног простора појавиле су нове поделе у српскоме народу. Како коначно стати на пут већ вишевековном духу неслоге, подељености, раскола, братоубиства?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Ту је у питању, пре свега, несхватање тог основног принципа еванђелског: љубави. Сујета и гордост када се подигну онда долази до свађе и нетрпељивости чак, а љубави нестаје. А ови наши, да кажем, и комшије и непријатељи, они су компактни као један али компактни често у злу, док је код нас друкчији један став. Кад су наши преци долазили у ове крајеве, један Грк, у оно доба врло културан, прочитао нас је и забележио: „Код Срба се не може ништа учинити митом, не што су они неподмитљиви него због многих супротних гледишта.“ Није несрећа што ми имамо и многа супротна гледишта јер кад је реч о нечему мора се ствар сагледати са више страна, али често код нас долази до онога што није више разлика у мишљењу него што је злочин. Био сам на Косову у року од 34 године, па је било тешко добити дозволе у оно доба да се обнови нека црквица порушена у турско доба, гробље и слично. Али кад бисмо ипак добили понекад, састанемо се, дођем и ја, свештеник, они одборници, и као међу људима: да видимо какву ћемо цркву да градимо, колико имамо средстава, колика да буде, да ли ће да има кубе, од каквог материјала – све као што и бива. И рече један: Најбоље и најбрже ће бити да радимо од оних блокова, то је најјефтиније и најбрже. А други ће рећи: Ма јесте од блокова али нећемо ми кроз десет година поново да градимо цркву, боље да градимо од мало трајнијег материјала. А трећи ће на то: Па добро, ево имамо камена, ајде од камена. А онда ће један да каже: Ма знаш, ако будемо могли после неколико времена да је живопишемо, да метнемо фреске по камену и садашњем малтеру, тешко ће то бити. Онда ће онај рећи: Нек споља буде од камена а изнутра од цигле. Видите колико раличитих гледишта и свако има своју логику и смисао. Али сад, разуме се, има власт која ће одабрати од свега тога: да буде од камена споља, а изнутра од цигле, да има кубе, да је толико метара и тако даље. Све ово досада било је добро, али сад код нас долази оно што није добро, што бива да не буде добро. Они чије гледиште није узето у обзир, они не само да ће вам бити непријатељи, већ ће употребити и непријатеље да онемогуће да ви ишта учините. Немамо куд: тога се морамо ослободити. То је само једна гордост, једна сујета – ја па ја – и онда видите до чега долази. Кад будемо тога свесни и будемо мало смиренији и макар толерантнији, ако и нисмо у љубави, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога, не и да га усвојимо ако оно није добро, али да схватимо, и да не буде мржње и да не дође до овога што нас толико цепа, дели и чини да и непријатељима то одговара.


ДВЕРИ СРПСКЕ: Тридесет и четири године провели сте на Косову и Метохији као Епископ Рашко-призренски. Како данас видите решење питања Косова и Метохије?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: За те 34 године, од почетка, није требало много отварати очи па видети да један број Шиптара систематски врши притисак у правцу етнички чистог Косова. Колики је то број био не бих могао да кажем, али је био толики да сам се ја већ од прве године жалио властима у Приштини (кад су били на власти Срби, Црногорци и Шиптари, као и после кад су Косово и Метохија проглашени аутономном покрајином, где су били на власти у већини Албанци). Жалио сам се и овде у Београду властима као и Светом Архијерејском Сабору. Износио сам те моменте: у којој то земљи у Европи, па да узмемо и у свету, која је то земља етнички чиста, и шта би било да и Србија прогласи: хоћемо Србију етнички чистом и готово, сви нек се чисте. Дакле, реч је о томе да се на Косово врате протеране избеглице, да се настави живот у трпељивости ако још нисмо узрасли до вишега. Да будемо људи па ћемо онда моћи да опстанемо.
После прославе шестогодишњице Косовске битке пише ми један хоxа, Албанац са Косова, и каже, поред другога: „За муслиманску веру неприхватљив је принцип док се једном не смркне не може другом да сване, док једном не буде зло не може другом бити добро.“ Ја сам му одговорио: „Тај принцип је неприхватљив и са стране хришћанства и православља.“ Ако будемо људи, земља Божија је довољно и широка и дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас буде свега четворо на свету, јер и у Библији и у Корану пише о Адаму и Еви и о њихова прва два сина Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало за њих четворо на целом свету? У томе је решење тога проблема Косова и Метохије: да будемо људи па ћемо као људи имати свести – док не стигнемо до љубави – макар једне трпељивости, једног поштовања друге личности и њенога мишљења и гледишта.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Какав би однос између Цркве и Државе био најбољи?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Током историје било је разних система у овом свету: био је и систем робовски па онда капиталистички па социјалистички па редом републике, краљевине, редом. Најбољи би био однос између Цркве и Државе да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима. У Царству Небеском нисмо само тела, нисмо само земаљски него смо и душе и небески. Кад то буде тај систем симфоније, сагласности једне, онда ће бити добро и за Цркву и за Државу, односно за све грађане те земље, и као грађане у грађанском смислу и као вернике вера. То би, по мом мишљењу, био најбољи начин.


ДВЕРИ СРПСКЕ: И наша Света Црква се нашла на удару оних пропагандних центара који заступају теорију да су Срби узрочници и кривци за све ратове на бившим југословенским просторима. У том смислу, настоји се да целокупан терет ратних злочина заврши управо на српској страни. Какав је, Ваша Светости, однос православља и рата, посебно у светлу историјских примера истинског српског родољубља?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Свакако, став је хришћански да је рат зло, али у том погледу са хришћанског гледишта дозвољен је и благословен одбрамбени рат, а освајачки рат је за осуду. И при том одбрамбеном рату да поступамо као људи достојни имена хришћанског, то јест, не може се ни према злочинцу употребити тај исти метод који је он употребио као злочинац. Оно што наш народ каже: пушка ти је пушка ми је, оно је Бог и срећа јуначка; али ако је њему пушка избачена из руку па га онда везати па му вадити очи и масакрирати, то је злочинац, ко био да био.
Пре једно 6-7 година био сам у Бечу на прослави стогодишњице цркве Светог Саве у Бечу, коју су наши преци онде живећи подигли. Ујутру кад сам ја дошао са другим епископима и пратњом, у новинама је било чланака у којима се говорило да је српски Патријарх дошао да баци свету прашину у очи, да брани своју кривицу а у ствари и он, и Српска Црква, криви су за све те ратове, јер су позивали српски народ у рат да би се одржала Велика Србија. Ту, на једном скупу, ја сам говорио, и, између осталог, поменуо ово што се приписује, пребацује Српској Цркви и мени лично, да позивамо српски народ у рат да се одржи Велика Србија. А ја кажем: ако би требало да се одржи Велика Србија злочином, ја на то пристао не бих никада; нека нестане Велике Србије, али злочином да се одржава – не. Ако би било потребно и нужно једино да се одржи Мала Србија злочином, ја и на то не бих пристао. Нека нестане и Мале Србије али злочином да се одржи – не. И кад би требало да се одржи последњи Србин, ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочином – не пристајем, нека нас нестане али да нестанемо као људи, јер нећемо онда нестати, живи ћемо отићи у руке Бога Живога. То је, дакле, тај начин и то је тај пут, без жеље да своје слабости правдам или бацам на друге, али истина је она која нас обавезује.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Желели бисмо да Вам поставимо једно питање којим се доста бавио наш часопис. Још од раскалуђера Доситеја чини нам се да се српска интелектуана елита на неки начин одвојила од Цркве и њеног духовног искуства, и као да је своје узоре, најчешће, тражила на Западу. Као да је и данас исто стање?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: У то доба наш народ је у две сеобе под Арсенијем Трећим и Четвртим прешао и са Косова и из других крајева Србије у оне крајеве преко у Војводину, стижући чак до Беча и Будимпеште. У то време у Европи је био тај принцип рационализма, и ти наши људи који су дошли у додир с тим – то је њих просто очарало. Јер долазе из оних крајева где су били под Турцима и то је њих заузело, поготову после кад су ти млади људи одлазили у Европу. Тамо су науке студирали, полагали испите, докторирали и враћали се са оним знањем које је у Европи ишло постепено док смо ми некако полетели једним скоком. Из једне крајности оне заосталости под Турцима хтело се наједанпут стићи до онога до чега се у свету дошло постепено. Ту је настао тај раскорак. Да су ти млади људи више саосећали са оним какви су наши преци били – шта је ове одржало одржало би и њих. Но, као што малопре рекосмо, да будемо мудри као змије али и безазлени као голубови па ће онда доћи до оне мере, до онога правца који треба да држимо, који неће ићи у те крајности које су једнако несретне.

ДРУГИ ДЕО