| Angelina
|
 |
« poslato: Februar 01, 2011, 10:25:16 pm »
|
|
** _(stvaraoci)_rad_Urosa_Predica.jpg) STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC (Negotin, 09.01.1856 — Skoplje, 28.09.1914)Stevan Stojanović (pravo prezime Stojanović), kompozitor i horovođa (Negotin, 9. I 1856 — Skoplje, 28. IX 1914). Prve kontakte sa muzikom imao je u porodičnom krugu, u kojem se negovala narodna pesma, i u rodnom mestu, gde je pevao u crkvenom horu; kao gimnazista u Beogradu imao je povremenu i neredovnu nastavu iz violine i pevanja te je u početku najviše postigao samoučkim radom i kao član hora Beogradskoga pevačkog društva. Iako ga je muzika čvrsto privlačila, on se, pod uticajem antiromantičarske struje Svetozara Markovića, koja je "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu, borio sa prirodnim darom i sklonostima i upisao u prirodno-matematički odsek" (Autobiografija). U to doba piše i svoje prve, samoučke kompozicije, a pošto se istakao muzikalnošću, Beogradsko pevačko društvo šalje ga 1879 na muzičko usavršavanje u Munchen. Onde na konzervatorijumu studira harmoniju (E. Sachs) i kompoziciju (J. Rheinberger). Studije, koje potom stipendira Ministarstvo prosvete, morao je prekinuti 1883 zbog nedostataka sredstava i sukoba sa direktorom konzervatorijuma. Godine 1883 i 1884 provodi u Beogradu kao horovođa pevačkog društva Kornelije s kojim izvodi svoju Prvu Rukovet. Studije nastavlja 1884—85 u Rimu (A. Parisotti) i završava 1885—87 na konzervatorijumu u Leipzigu (S. Jadassohn, K. Reinecke, A. Brodskv). Pošto je 1887 postao horovoda Beogradskog pevačkog društva, njegova je dalja delatnost vezana za veliki umetnički uspon tog društva koje pod njegovim rukovođenjem izlazi iz uskih okvira Srbije i stiče ugled na mnogim koncertima van tadašnjih državnih granica (v. Beogradsko pevačko društvo). Značajan datum u Mokranjčevoj delatnosti kao horovode predstavljala je i 50-godišnjica Društva, proslavljena 1903 svečanm koncertima.
Mokranjčeva društvena i umetnička aktivnost protezala se i na druga polja. Godine 1889 osnovao je Gudački kvartet (I violina F. Melcher, II violina M., viola S. Šram, violončelo J. Svoboda) koji je, koncertirajući u Beogradu do 1893, izvodio (ponekad i uz učešće solista — gostiju) velik niz kompozicija klasične standardne literature. Mokranjac je inicijator i pokretač Saveza pevačkih društva (1903), a učestvuje i u osnivanju Udruženja srpskih muzičara (1907). Nastavnik je muzike u gimnaziji i bogosloviji ali je najznačajniji njegov udeo (uz C. Manojlovića i S. Biničkog) u osnivanju (1899) Srpske muzičke škole (danas Srednje muzičke škole Mokranjac) u kojoj je bio profesor teorijskih predmeta i direktor do 1913. God. 1906 izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911 za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti.
Značaj i osobita vrednost Mokranjčeva stvaralaštva leži u njegovom odnosu prema narodnoj melodiji kao materiji za umetničko delo. Radeći i stvarajući u sredini koja je tek izrastala iz seoske primitive i postupno izgrađivala građanski umetničko-estetski ideal, u kojem je preovlađivao malovaroški duh, Mokranjac je sa intuicijom iskonskog umetnika i sa izvanrednim ukusom umeo da nađe pravu meru u sintezi narodnih motiva i nadahnute kompozicione tehnike. Svojim trezvenim odnosom prema narodnom melosu, koji je kod njegovih predhodnika pa i suvremenika bio romantičarski idealizovan, Mokranjac predstavlja kompozitora u čijem se delu ispoljava odumiranje romantizma i rađanje realističkog nacionalnog pravca.
Rapsodičnom obliku, koji je on nazvao poetskim imenom Rukoveti, Mokranjac je dao sadržaj i značenje koje je kod nas postalo i određena muzička forma i muzički pojam. Iako sastavljena od raznorodnih pesama i iz raznih krajeva Jugoslavije (I—VI, XI i XIII iz Srbije, VII, X, i XV iz Makedonije, VIII i XII sa Kosova, IX iz Crne Gore i XIV iz Bosne), Rukoveti se odlikuju izvanrednim skladom kako u arhitektonici oblika i psihološkom komponovanju sadržine tako i u izboru tonaliteta i adekvatnosti harmonskog izraza. Istom obliku pripadaju i Primorski napjevi (pesme iz Hrvatskog primorja), a divna horska minijatura Kozar predstavlja originalnu umetničku tvorevinu adekvatnu narodnom duhu i inspirisanu njime. Kao majstor polifonog stava obradio je, pod naslovom Dve narodne pesme iz XVI veka, narodne melodije koje je P. Hektorović zapisao i objavio u svome Ribanju. Originalne kompozicije svetovnog sadržaja (solo-pesme Lem-Edim i Tri junaka, horovi na stihove M. Petrovića — Seljančice i Jadna draga, kao i mnoge druge prigodne kompozicije), pisane mahom u pseudoromantičarskom stilu, zaostaju po invenciji i umetničkoj snazi za kompozicijama baziranim na folkloru. Međutim, na polju duhovne muzike, u kojoj je tradicionalni crkveni napev bio izvor inspiracije, Mokranjac je stvorio mnoga originalna dela koja, po emotivnoj dubini i savršenstvu modeliranja vokalnih linija, idu u red klasičnih ostvarenja u srpskoj muzici (Opelo u fis-molu, Heruvimska pesma, Tebe boga hvalim, Akatisti Bogorodici, Psalm 137, Tebe odjejuščagosja i dr.).
Na polju etnomuzikologije i muzičke teorije Mokranjac je postavio temelje daljem razvoju ovih grana kod nas. Oko 160 narodnih melodija (koje je upotrebio u Rukovetima, ili drugde) sam je zapisao 1896 na terenu Kosova. Oko 300 melodija iz raznih krajeva zabeležio je "po svome znanju ili po pevanju raznih pevača" (Autobiografija). Melografskom radu pripadaju i zbornici crkvenih melodija Osmoglasnik i Strano pjenije koji sadrže beogradsku varijantu pojanja u srpsko-pravoslavnoj crkvi. Njegovi predgovori Osmoglasniku i Bušetićevoj zbirci Narodne pesme iz Levča predstavljaju originalne muzikološke radove napisane na osnovu studioznog ispitivanja građe.
Iako tvorac nevelikog broja opusa, iako skoro isključivo vokalni kompozitor, Mokranjac je u umetničkoj obradi folklornih motiva postao uzor potonjim generacijama. Niegova predana i plodna izvođačka i pedagoška aktivnost upotpunjuje lik toga klasika jugoslavenske muzike nacionalnog smera.—D E L A: Pet fuga u 3, 4 ili 5 glasova za gud. instrumente.— Scenska muzika za Ivkovu slavu (St. Sremac). —VOKALNA: 8 numera za glas ili hor i ork., 1901; Rukoveti: I, muš. h., 1883; II, meš. h., 1884; III, meš. h., 1888; IV, bas solo, meš. h., klav. i kastanjete, 1890; V, meš. h., 1892; VI, ten. solo i meš. h., 1892; VII, meš. h., 1894; VIII, meš. h., 1896; IX, meš. h., 1896; X, meš. h., 1901; XI, meš. h., 1905; XII, meš. h., 1906; XIII, meš. h., 1909; XIV, meš. h., 1908; XV, meš. h., 1909 (novo izd. svih Rukoveti s komentarom M. Živkovića i M. Bajšanskog, 1957). Jadna draga za meš. h. i sop. solo, 1887; Dve narodne pesme iz XVI veka za meš. h., 1889; Četiri obredne kajde za meš. h., 1891 Primorski napjevi za meš. h., 1893; Birčare si jok za meš. h., 1894; Mađarske narodne pesme za meš. h. i solo, 1894; Ruske narodne pesme za meš. h., 1896; Himna Vuku Karadžiću za meš. h., 1897; Dve turske pesme: Mekam i Ne djezel's'n za meš. h. i solo, 1898; Seljančice (Oka na momka za muš. h., Haj! za muš. h., Čekanje za meš. h.), 1903; Kozar za meš. i muš. h., 1904; Rumunske pesme za ten. solo i meš. h., 1909; Prizrene stari za mus. h., 1912; Zimnji dani za meš. h., 1914 i dr. Za dečji hor: Vivak; Bolno čedo; Pazar živine; Oj, dodo; Al' je lep; Oj, na delu i dr. Za glas i klavir: niz narodnih pesama i Lem-Edim; Tri junaka. — CRKVENA: Tebe boga hvalim za meš. h., 1882; Opelo u g-molu za meš. h., 1883; Opelo u fls-molu za meš. h., 1888; Akatisti Bogorodici za meš. h., 1892; Tebe odjejuščagosja za meš. h., 1892; O kako bezakonnoje za meŠ. h., 1893; Služba sv. Jovana Zlatoustog, 1894—95; Statije, I, II, III za meš. h., 1906—09; Psalam 137 za muš. h., 1907; Oče naš za meš. h., 1912 i dr. — Spisi i melografski radovi: Srpske narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča (sakupio T. Bušetić, muzički priredio i predgovor napisao St. St. Mokranjac), 1902; Osmoglasnik, 1922; Opšte pojanje (Strano pjenije), 1935. Autobiografija, Godišnjak SKA, XIX, 1906.LIT.: K. Manojlović, Spomenica St. St. Mokranjcu, Beograd 1923. — M. Milojević, Umetnička ideologija Stevana St. Mokranjca, Muzičke studije i članci, I, Beograd 1926. — V. Vučković, Muzički realizam S. Mokranjca, Slavenska muzika, 1940. — P. Bingulac, S. Mokranjac i njegove Rukoveti, Godišnjak Muzeja grada Beograda, III, 1956. — P. Konjović, Stevan St. Mokranjac, Beograd 1956. — M. Živković, Rukoveti St. St. Mokranjca, Beograd 1957. — St. Đurić-Klajn, Bibliograflja S. Mokranjca, Arhiv Muzikološkog instituta (rkp).
Stana Đurić Klajn, prof. Muzičke akademije i direktor Muzikološkog instituta, Beograd  Muzička Enciklopedija 2 K — Ž
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLXIIIPortret Stevana Mokranjca, rad Uroša Predića, ulje na platnu više »»»
|
|
|
 Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #1 poslato: Jul 14, 2011, 07:42:43 am »
|
|
**
PROLOG MOKRANJČEVOJ STOGODIŠNJICI (1856—1956)
Da bi se tačnije uočila pojava kompozitora Stevana Mokranjca u kulturnom krugu i društvu kojem je pripadao, potrebno je, bar u jednom kratkom zahvatu, baciti pogled na razvoj Srbije, prvenstveno u devetnaestom veku. Tada će se tek moći pravilno oceniti uticaj koji je ovaj umetnik izvršio na društvo i sredinu gde je živeo i radio i sagledati da li taj rad i to delo živi i danas u savremenim uslovima umetničkog života u svom narodu i, naročito, da li njegovo delo ulazi u osnovne vrednosti jugoslovenske muzičke kulture.
Srbija devetnaestog veka, u svom probijanju, prosvetilački i civilizatorno, polazi neosporno s pozicije jedne jake i jasne svesti. Ma koliko, na prvi pogled, slabo i nedovoljno organizovano, sve je to od Karađorđeva ustanka do Prvog svetskog rata organski povezano. Uz to, u tom zaokruženom horizontu pogled spontano zahvata dalje i, u okviru teme koju postavljamo, komplementarno obuhvata i sav onaj prostor što ga je, u istom istorijskom periodu, zapremala srpska individualnost van te male Srbije, u krajevima prvenstveno pod tuđom vlašću, sama i zajedno sa ostalim jugoslovenskim narodnim individualnostima.
Ovde mi zasecamo u jedan period iz oblasti umetnosti, umetnosti naroda kojem je pripadao Mokranjac. U grani za koju je vezana delatnost ovog umetnika ta umetnost je imala već svoje odraze, svoja jače ili slabije obeležena uporišta i među Srbima, na svem onom prostoru što smo ga spomenuli, društveno već više ili manje izdiferenciranom, ponegde čak — u Vojvodini, na primer — i za koji stupanj više nego što je to bilo u Srbiji istog vremena. Otuda se, kasnije, naravno, i uticaj umetnika kakav je bio Stevan Mokranjac ubrzo po svojoj potvrdi osetno raširio po svem tom duhovnom prostoru narodne individualnosti kojoj je pripadao. Ipak, njegovo delo pripada prvenstveno Srbiji. Utoliko je to značajnije što njegovo delo i delovanje pripada i vremenu najvećih napora Srbije da se politički, civilizatorno i prosvetilački sredi i organizuje, tako da, sa svoje pozicije, uzmogne sagledati dalje i daleke ciljeve. I, najzad, sagledati ih jasno i samopregorno, da uloži svu svoju materijalnu i moralnu težinu, kao jednu od najjačih osnova i garancija, u delo ujedinjenja jugoslovenskih naroda.
Među kulturnim vrednostima što ih je Srbija prinela zajednici tu je, u datim razmerama, i skromno ali značajno delo kompozitora Stevana Mokranjca. Delo dostojno da se, već i zato što, u svojoj suštini, živi i danas u punom dahu s narodnim našim kulturnim životom, razmotri izbliza. Danas, kada nas ceo jedan vek podseća na dan kada se rodio ovaj za nas toliko značajan čovek i umetnik.
Počinjati razgovor o Mokranjcu ne može se a da se ne setimo Kornelija Stankovića, kome je on prvi direktan poslednik. A može li se, spomenuvši Kornelija, ne zastati pred Vukom, tim ogromnim i sudbinskim prekretnikom, čiji uticaj još predstavlja možda najvitalnije strujanje u izgrađivanju duhovnosti srpske nacije. Vuk. Gledajte ga kako se probija kroz nevolje ustaničke i nedaće izbegličke, da bi odgegucao do careva grada, gde će mu, uz prosvećenog Kopitara i druge, sazreti svest o bescenom blagu što ga treba i mora da pokupi po dolinama, brdima i gudurama, da bi se tim, baš tim, obeležila i legitimisala, u evropskim odnosima, mala jedna ali neizbrisiva i nesavladljiva narodna individualnost. Vuk čak nalazi tamo i Poljaka Mireckog, da mu nekoliko narodnih melodija "u note" stavi, te ih prilaže jednom od prvih izdanja narodnih pesama. Jer, u velikim napoleonskim vrenjima u svetu, ta mala nacija, ta šaka ustanika, privukla je pažnju toga sveta na sebe. I, zar se tu ne projiciraju pred nama figure Karađorđa i Dositeja kako, politički i civilizatorno-prosvetilački — jedan hajdučki, nasilno i hrabro, drugi filozofski pronicljivo i mudro — počinju da hvataju "kraj s krajem", da organizuju, ujedinjuju i ujednačuju? Pa Miloš, knez lukav, ali sposoban da se snađe u lavirintu i metežu evropske političke situacije, u dobrom delu pohotljivo i proždrljivo ustremljene na Balkan. Ovaj seljak-diplomata toliko se snalazi u složenosti tih suprotnih koncepcija, gde mu se i o glavi radi, da u svom — ni selo ni varoš — Kragujevcu hladnokrvno smešta čak u Peštu zalutalog somborskog muzikanta Jozefa Šlezingera, te mu ovaj organizuje "bandu". Tako je, uz blagoglagoljivog Joakima Vuiča i njegova teatralna pozorja, seljak-knez imao sve što jednom knezu sleduje, pa i "muzičko i teatralno uveselenije". Znamo već: čudna jedna sudbina pratila je umetnost, a muziku naročito, kroz vekove i prostore: uvek, ili najčešće, vlastodršci su držali u vlasti i umetnost, bili joj mecene, a ona njima službenica. Kasnije, to je osetio ponekad i Stevan Mokranjac. Međutim, istina traži da ukažemo i na drugu stranu stvari: skoro u isto vreme kad Šlezinger sastavlja "knjaževsku bandu" u Kragujevcu (1831), u Pančevu, u "Austriji", srpsko građansko društvo počinje da organizuje "pevački hor" (1838), a u Novom Sadu avanturista Morfidis1 (1838) uvodi horalno pevanje i "pjenije" među učenicima Srpske gimnazije. Već u prvim dekadama prošloga veka počela je, dakle, muzika da se pomalja i među Srbima kao "organizovana", a ona je, već po sebi, među umetnostima najviše organizatorna.
Među zapisima Mokranjčevim i beleženjima narodnih melodija i folklornih tekstova ima i drugih karakterističnih zabeležaka i napomena, ili ispisa kompozitorovih: njima se znatno upotpunjuje njegov duhovni lik, njegovo gledanje na stvari i probleme koji su ga interesovali, u vezi s muzikom, prvenstveno, njegov mentalitet, u jednoj reči. Jedan takav zapis nalazi se u jednoj od njegovih preostalih beležnica. Evo ga:
Pesma pri veselom toržestvu za polučeni veliki orden svetlom knjazu srbskom Milošu Obrenoviću od premilostivog Cara Mahmuda II darovani, pevana u Kragujevcu 14. oktobra 1834. na balu u dvoru knjaževom.
Sunce jarko serbskom sinu
izobilne siplje zrake, itd.
Pesmu je spevao Dimitrije Isailović. Evo šta pišu Srbske novine o tome: "Koliko je tronulo sve slušatelje sodržanije pesme ove, toliko tronulo ih je pevanje pevača, i glas, po komu su ga pevali. Pevači su srećni bili izabrati glas pesme blagovoljno čuvstvitelan i talijanski, a izsastavljati i podpuniti sve glasove udesno i tako, da čuvši i(h) zapevati i pevati morao si misliti da si u sredi talijanski teatra. — Banda je tako udesno odsvirala poslednje dve vrste svakog stiha da se o njoj reći može da ni za najiskusnijom evropejskom bandom ne izostaje. — Pevači su bili sastavljeni od činovnika za to određeni, ko i(h) je toj pesmi učio i ko je melodiju dao, ne stoji." Bez sumnje je Isailović i melodiju dao, razume se, ne originalnu, već kakvu talijansku, koju je on poznavao.
Kad je Knez Miloš posle Carigradskoga puta koncem 1835. išao po Srbiji i koncem januara 1836. došao u Beograd, pa je bila velika svetkovina, između ostaloga Srbske novine pišu: "Uveče pri osvetleniju pevali su ne samo Srblji svoje, no i Jevreji i Njemci iz razni provincija njemački rođeni, i u službi knjaževskoj nalazeći se, svoje k slučaju ovomu naročito sočinjene pesme, oni na jevrejskom ovi na njemačkom jeziku, učinivši harmoniju sa flautom i gitarom." — 8. i 9. februara 1836, pri svečanosti u čast topovima što (ih je) Knjaz Miloš dobio od sultana, pišu Srbske novine između ostaloga: "U subotu i u nedelju predstavio je Direktor teatra, Gospodin Joakim Vuič, dva prekrasna mimičeska dejstvija (Tableaux) s pesmama i muzikom. Pervo veče bilo je predstavljeno padenije Serbije u vreme svetog Knjaza Lazara, u 16 predstavlenija, a drugo predstavljeno je vostanije Serbije črez svetloga Knjaza Miloša u 10 dejstvija", itd. Srbske novine 1836: "Isti dan (tj. na Todorovu subotu) bio je kod Kneza ,veliki ručak'", i: "a uveče je bio teatar".
Mokranjac ne navodi ni kad je ni zašto je ovde, u svoju beležnicu, uneo ovu istorijsku reminiscenciju: pažnju mu je privukao ovaj podatak, verovatno, pri misli o potrebi da se vremenom napiše i istorija muzike kod Srba.
Eto, u taj naš vek borbe zakoračio je bio nekako i ovaj delikatni kulturni sektor, samo što su to bili koraci slabi, jedva primetni, kao u deteta kome se tek priredila postupaonica. Taj vek borbe, probijanja, političkih preganjanja, koja su, često, presecala žile stvarnim kulturnim stremljenjima, nije imao mira ni atmosfere pogodne za razvoj umetnosti. Pored nedostatka objektivnih uslova — pre svega, nema izgrađenog društva — tu su stalni sukobi i rušenja i nametanja režima, zatim mnogo raspojasanog, skoro pijanog romantičarskog zanošenja i mamurnog i glavoboljnog trežnjenja, pa onda asketskog preterivanja, na jednom punom, zdravom i plodonosnom tlu — i vraćanja, tegobnog i mučnog u realnost, u traženje i nalaženje, teškom mukom, ravnoteže; obaziranja i snalaženja, sve do dalekih zagledanja i sagledanja, otvaranja širih vidokruga, uočavanja pravih smerova, prihvatanja sudbonosnijih planova... i odluka.
Da bismo mnogo šta bolje razumeli, potrebno je, pre svega, obazreti se i uočiti sudbinsku izolovanost našega kulturnog kruga, iz koga je, sve do Prvog svetskog rata, teško bilo naći izlaza. U toj izolovanosti malog naroda, sa svim negativnim pojavama, politički uslovljenim, kopnile su mnoge dragocene snage i sposobnosti. Bez normalne duhovne cirkulacije sa ostalim naprednim svetom, koji se činio dalek, teško dostupan, atmosfera se u toj izolovanosti često zgrušnjavala i pritiskivala, i podsticala komplekse o bespomoći i nemoći. Tu su se teško mogle razvijati suptilnije biljke: nauka, umetnost, književnost, koje su, i u malim sredinama, tražile uvek, kao što traže i danas, širinu i slobodu. Iz Srbije, ma koliko vitalne i impulsivne, ma koliko angažovane u svim pravcima, ispred koje se isprečila bila jedna monarhija, kao žandarm druge, silnije, čija je parola bila: p r o d o r n a I s t o k, dok je, na jugu njenom, umirala treća, ali još toliko živa da je predstavljala tamnicu za dobar deo našeg naroda, koji se, satiran vekovima, još odupirao da ne ovlada njime kompleks izmećara — iz te Srbije mogao se jedva nazirati, slutiti slobodan kulturni razvoj, čiji takmičarski razmah u Evropi karakteriše devetnaesti vek. Pod tim uslovljenostima stvari su išle kako su mogle, i teško je ne priznati da se, u tom robovanju izolovanosti na koju smo ukazali, učinilo ipak koliko se moglo. Što bolje saznajemo te uslovljenosti, tako sudbonosne za ovaj narod, priznanje pozitivnim poslenicima toga vremena biće, nesumnjivo, sve određenije.
Granice, neprirodno i nepravedno uske, teže da se pomiču; na sve strane mnogo je neprečišćenih računa, i sukobi niču odasvud. Bilo je i ratova, stvarnih i unutarnjih, između režima, partija, bilo je dinastičkih uspona i padova. Pred parolama hiljadu osamsto četrdeset osme zastao je, za trenutak, dah i celoj Evropi. Kod nas, od uspostavljene i odmah zatim ukinute Srpske Vojvodine ostala je bila samo lepa pesma Stevana Kaćanskog Barda Gde je Srpska Vojvodina, u kompoziciji rano umrlog Aksentija Maksimovića. Posle ustanka u Bosni i Hercegovini (1875) Srbija i Crna Gora objavljuju Turskoj rat (1876—78). Ratovi u tom prošlom veku, gledani iz današnje retrospektive, čine nam se kao junačke pozorišne predstave: oni su iskreno uzbuđivali građanstvo u pozadini. Na sve strane priređivani su koncerti "u korist ranjenika", i svud se ore marcijalne, "ubojne" pesme, u tekstovima i melodijama. Jedan takav program Beogradskog pevačkog društva (1876) daje nam otisak tadanjih raspoloženja: 1) Davorin Jenko: Ustaj, rajo!, 2) Zajc: Jugoslovenske davorije, 3) Nedved: Domovina, mili kraj, 4) Hladaček: Jugoslovenska budnica, 5) Horejšek: Srpske narodne pesme, 6) Jenko: Hajd u vojnu! Samo godinu dana kasnije (1877), kad je Rusija zaratila s Turskom, Srbija je opet uz nju. I opet se širi bujica patriotskih stihova i "ratobornih" melodija. Toga je bilo i drugde, i u boljoj formi. Verdijevim melodijama, poletnim i snažnim, pripisuje se deo zasluge što je došlo do ujedinjenja Italije. To, naravno, već nije ona "prigodna" i "primenjena" muzika, koje je bilo na sve strane i koja se uslužno nudila i levima i desnima, i naprednima i nazadnima, u vidu marševa, paradnih, ubojnih i posmrtnih, patriotskih i masovnih potpurija i melodija. Takva je "muzika" služila svakom, svemu i svačemu, sem — muzičkoj umetnosti. Ali je bilo i drugih, "boljih" vidova te "prigodne", "aplicirane" muzike. Vek prosperiteta građanske klase i društvenog života "zadovoljenih i zadovoljnih" bogato iskorišćuje tu "praktičnu" muziku u njenim razvijenijim i vedrijim oblicima. Za revanš, i muzička umetnost obilato se koristi novim mogućnostima zahvaljujući opštem tehničkom razvitku, koji podstiče usavršavanje starih i fabrikaciju novih instrumenata kakve Betovenov orkestar nije poznavao.
Posle klasika, evropska muzika devetnaestog veka na prostoru Nemačke, Italije, Francuske prvenstveno, dostiže svoje vrhunce u delima što su ih dali Veber (1787—1826), Vagner (1813—1883), Verdi (1813—1901), Berlioz (1803—1869), Bize (1838—1875), Sezar Frank (1822—1890), Rihard Štraus (1864—1949).
Ono, međutim, što je u tom veku, u oblasti muzičke umetnosti, za nas od naročitog značaja u muzičkoj kulturi, to je činjenica da se u devetnaestom veku budi i razvija muzička umetnost slavenskih naroda. Da pomenemo samo protagoniste: Glinka (1804—1857), Šopen (1810—1849), Monjuško (1820—1872), Borodin (1833—1887), Musorgski (1839—1881), Rimski-Korsakov (1844—1908), Čajkovski (1840—1893), Smetana (1824—1884), Dvoržak (1841—1904), Janaček (1854—1928). Neka se pribroji ovamo i naš Lisinski (1819—1854), pa i skromni naš Kornelije Stanković (1831—1865).
Ovih nekoliko imena, uz brojna imena drugih manje ili više značajnih muzičara, predstavljaju epohu slavenske muzike u prošlom veku. U razvitku opšteg, internacionalnog muzičkog stvaralaštva time su otvorene brojne nove kapitole. Kada — čuvajući pažljivo sve potrebne proporcije — uporedimo ambijent u balkanskoj izdvojenosti, u kojem se, u prvom deceniju druge polovine prošloga veka, rodio naš značajni muzičar i kompozitor o kome smo ušli u razgovor, prosvećenom čitaocu, nadamo se, biće jasno koliko je naše zakašnjenje, ali i koliko je naše dostignuće. Naš je zadatak da objasnimo šta je i koliko je tom dostignuću doprinelo Mokranjčevo delo i njegova delatnost u savremenom muzičkom životu kome je pripadao i da utvrdimo šta se tom delu i delatnosti duguje za uokvirenje naše umetnosti u opštu sliku muzičkog razvoja. Da li se i koliko s naše strane prinelo bogatstvu opšteg izražajnog, svakom razumljivog jezika, kojim, u bezbrojnim idiomima, govori muzika sveta. Tako ćemo, uprošćeno, moći možda da izložimo oceni postavku: da je Mokranjac svojim delom i faktom, i svojom delatnošću kao demonstracijom, uprkos skromnosti mere i srazmere, prvi kod nas uspeo da unese naš individualni, osobeni, a svakom svagde u svetu — pod pretpostavkom da se učini opšte pristupačnim — razumljivi idiom u evropske i svetske relacije u muzičkoj umetnosti.
U našem kulturnom prostoru — možemo to reći bez ustručavanja — moderna srpska muzika začinje od Stevana Mokranjca. Izgleda to čudno, zar ne? Poneko će se, nesumnjivo, spotaknuti o reč "moderna muzika"; zatražiće možda preciznije objašnjenje "modernizma" u umetnosti. Modernizma je bilo u svim vremenima u kojima se zbiljski htelo i stvaralo nešto novo. "Prednjaci" su uvek bili modernisti kad su se otvarale nove perspektive. Ne oni koji su sebe tako nazivali, nego oni koji su stvarno svetleli napred i osvetljavali nov put drugima iza sebe. Modernizma je bilo u značenju slobodnog, novog, "drugačijeg" shvatanja u umetnosti, izraženog, pre svega, hrabrom i hrabrijom misaonošću, apriornim neuslovljavanjem, upornim traženjem novih oblika što će se izvući, izliti, iskristalisati iz elemenata materije kojom se služi. I iznova, uvek iznova, da je otkriva i pronalazi, da je preobražava. Pojava je to koju znamo otkako znamo za materijalne oblike umetničke što ih je stvarao čovek. U opštem obuhvatanju, kao i, suženo, u relativnom kulturnom prostoru.
Tu hrabriju misaonost nalazimo i u poslu što ga je, u našem prostoru, obavio Stevan Mokranjac. U malim, čisto vokalnim muzičkim oblicima, začetim na inspiraciji njegovoj, ličnoj, ponesenoj, međutim, sa nekog opšteg izvora, neoznačenog, kome, na dnu, izvire opet inspiracija bezimena, neoličena, ali vitalna i rasplodna. Zar u tome treba gledati i videti neku neobičnost? Nisu li nam, istim i sličnim putevima, učinjena i data već tolika objavljenja? I zar je potrebno, kao za ljubav jednom paradoksu — u poslednjoj desetini prošlog i u prvoj ovog, dvadesetog veka, dok je blistava, zasenjujuća svetlost koju je, svetu na vidiku, rasipala muzička umetnost u društvenoj funkciji i razvitku umetničke kulture, i u vatrometu velikih imena njenih predstavnika, pravaca, epoha, strujanja — zar je potrebno ukazati na jedan puteljak, skoro bismo rekli seoski puteljak, u ovoj našoj, neosporno vitalnoj ali zaostaloj i zaobiđenoj balkanskoj oazi, i dokazivati da se i tu zbivalo nešto od opšteg značaja u oblasti muzike?
Život Mokranjčev i njegovo delo organski su vezani sa životom naroda iz koga je ponikao. Sve je došlo "u pravi čas" i "po istorijskoj nuždi". Kvalitet onoga što je ovaj skromni majstor uneo u muziku doprineo je duhovnom saživljavanju našem s duhovnošću opštom. Daleko od šablone i upereno protiv šablone, Mokranjčevo delo je izniklo na plodnom, neiscrpenom tlu našega smisla za spiritualizaciju. Izbijanje nekih tamo dubokih žila u našim plemenitijim instinktima — jer ima, i koliko, i onih drugih, strahovito grubih, što nas još uvek drmusaju kao malarija — potvrđuje, u svoj svojoj jednostavnosti, osobenu zakonitost u nastajanju i oblikovanju i dubok smisao za red u postupku kojim se ostvaruje muzička misao, njen izražaj i ispoljava njena snaga. U oblicima skoro primitivnim, ali utoliko jasnijim i ubedljivijim.
Priznaćemo: sve što je taj umni čovek i umetnik dao duhovnosti našoj i našoj muzici nije možda ništa drugo i ništa više od jedne instinktivne, duboke slutnje, izvanredno čvrste i, baš zbog toga, presudno važne za nas. Za našu umetnost zvučnu. I ako i kada ta umetnost, u opštoj, bude značila i brojala, brojaće i značiće i njegovo, ma koliko skromno, pošteno umetničko delo. Jer, ono je garant jedne druge, i duge, procedure: kako se sveža i široka primitiva zvučnog i poetskog stvaralaštva — simbiozom izvanrednih lirskih elemenata, u onom što je njen sublimni ekstrakt, baš kao i toliki sokovi u prirodi koji uslovljavaju život — pretače u misao i oblik čiste, makar i vrlo rafinirane, sveobuhvatne izražajnosti.
Rekli smo: Mokranjac je umetnik malih, vokalnih oblika. Nema sumnje da to — što nije ulazio u ozbiljno ogledanje u većim, samostalnim instrumentalnim formama — proizilazi iz njegove jasne svesti i osećanja tačnog graničenja u sopstvenoj stvaralačkoj moći. Ta jasna svest mu, uz to, ukazuje na realne uslove u sklopu društvenom kome pripada i koji ga okružuje, vezuje i obavezuje. To ga je upućivalo, sasvim objektivno, na ciljeve realno ostvarljive; bez toga, ni za druge, za one koji su dolazili za njim, ne bi bilo daljega puta.
Petar Konjović
_________________
1 Aleksandar Morfidis-Nisis (1803?—1878), poreklom Grk, muzičar i nastavnik klasičnih jezika. Boem, službovao je u raznim gradovima, najduže u Novom Sadu, gde je držao i privatnu muzičku školu za klavir. Komponovao je salonske klavirske komade.
SABRANA DELA | Stevan. St. Mokranjac | Život i delo | Tom 10
Priredili Dejan Despić i Vlastimir Peričić | Zavod za udžbenike i nastavna sredstva | Beograd, 1999
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #2 poslato: Jul 15, 2011, 02:33:18 am »
|
|
**
STEVAN MOKRANJAC
Mnoge muzičke škole i pevačka društva u Srbiji nose ime Stevana Stojanovića Mokranjca...
Mokranj je rodno mesto oca Stevana Stojanovića, a ime Mokranjac počinje da ga koristi za vreme studija u Beogradu (od 1875). Danas Mokranjac ide ispred njegovog rođenog imena Stevan Stojanović. Rođen u bogatoj trgovačkoj porodici u Negotinu, Mokranjac je gotovo ceo svoj vek proveo "sastavljajući kraj s krajem". Zbog neizmirenih dugova prilikom dograđivanja sprata na hotelu Evropa, koji je posedovala njegova porodica, imanje je rasprodato, a Mokranjcu stižu u vojsku tri dukata kao preostalo nasleđe. Popio ih je sa drugovima za jednu noć, kažu, i fotografisao se za uspomenu. Po povratku u Beograd prima pomoć od Beogradskog pevačkog društva.
Kompozitor, sakupljač srpskih, makedonskih, bugarskih, "stranijeh" narodnih pesama, sam odličan pevač, horovođa nekoliko pevačkih društava i osnivač mnogih srpskih muzičkih insritucija, Mokranjac je bio samouk na violini. U drugom razredu gimnazije dobio je violinu i po sluhu je svirao narodne pesme i igre koje bi čuo. Kada je potom kod beogradskog učitelza Reša počeo da uči violinu, brzo je odustao jer se ovome nije dopalo Mokranjčevo sviranje koje je bilo "isuviše ciganjsko". Ali od Reša i gospodina Cimbrića, kod koga je učio pevanje, naučio je note i vrlo brzo počeo da prepisuje i proučava partiture horova. Sastavljajući melodije, zaboravljao je da ide u školu i, iako dobar đak, morao je da napusti šesti razred gimnazije. Završio ga je godinu dana kasnije, a tad je postao i redovni član Beogradskog pevačkog društva, kao jedini gimnazijalac. Po završetku gimnazije upisuje se na Filozofski fakultet, na prirodno-matematički smer.
Beogradsko pevačko društvo, međutim, 1879. godine šalje ga na studije muzike u Minhen. Učio je kod profesora Saksa i Rajnbergera, ali nije završio studije. Po povratku, radi kao horovođa društva Kornelije Stanković i komponuje Prvo opelo i Prvu rukovet, koju Kornelije izvodi u proleće 1884. u Narodnom pozorištu, na dobrotvornom koncertu. Iste godine Mokranjac komponuje Drugu rukovet za mešoviti hor i solo. Posle nastupa mešovitog hora Kornelije, osnovanog te jeseni, u Sabornoj crkvi, Mokranjac dobija ponudu da nastavi muzičke studije u Rimu. Iz Rima, po odobrenju ministra prosvete, odlazi u Lajpcig, gde studira kompoziciju kod profesora Jadasona i Rajneka. Po povratku u Beograd postaje profesor muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i horovođa Beogradskog pevačkog društva. To će ostati do smrti 1914. godine.
Kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, Mokranjac predlaže da se u Narodnom pozorištu izvede Veliki istorijski srpski koncert, gde će biti zastupljeni svi srpski kompozitori po istorijskom redosledu. Umesto 1889, koncert je izveden tek prilikom obeležavanja pedeset godina rada Beogradskog pevačkog društva 1905.
Mokranjac nije bio čovek jednog zadatka. Komponovanje, pedagoški rad i vođenje hora nisu bili dovoljni. Sa svojim prijateljima Stevom Šramom, Ferdinandom Melherom i Jovanom Svobodom on 1889. osniva Gudački kvartet, koji je delovao do 1893. i imao po šest koncerata u sezoni. U dokumentu koji je tada nastao stoji da gudački kvartet ima zadatak "da izvođenjem klasične i slovenske muzike priređuje koncerte, te da širi muzikalni ukus u prestolničke publike i time da popuni prazninu koja se odavna oseća. Svaki član obavezuje se i daje poštenu reč, da će svim silama nastati da taj uzvišeni cilj koristi, da od svoje strane ne požali truda, da uredno na probe dolazi, i da svoju partiju savesno študira, kako bi kvartet stajao na visini na kojoj stoji podobna udruženja po drugim srećnijim varošima".
Posebno slavne trenutke doživeo je Mokranjac u svom rodnom Negotinu, prilikom otkrivanja spomenika Hajduk Veljku, drugog dana Duhova 1892. godine. Beogradsko pevačko društvo nastupilo je u crkvi i prilikom osvećenja spomenika i u pozorištu negotinskom. "Mokranjčeva je slava večeras krunisana najnovijim radom njegovim — poslednjom rukoveti u koncertnom programu. To su narodne pesme o Hajduk Veljku od kojih je prva Knjigu piše Mula-paša a poslednja Bolan mi leži Kara-Mustafa — zapisao je u putnim beleškama Sreta Stojković. Publika je dugim aplauzom naterala Društvo i Mokranjca da ponovo izađu na pozornicu i "...tada kad se zavesa ponovo diže, kad Mokranjac stade pred pevače da otpočne dirigovanje, nastade jedno prijatno iznenađenje. Pred horovođu istupi moj prijatelj D. J. i ...on okiti Mokranjca Svetosavskom srebrnom medaljom. Trenutak je bio dirljiv. Mokranjac je, zbilja, i zaslužio ovo lepo odlikovanje. I publika je taj čin oduševljeno primila pozdravljajući ga: Živeo! Slava Mokranjcu!..." — piše gospodin Stojković.
Prve Mokranjčeve crkvene pesme nastale su za crkveno pevačko društvo Kornelije, koje je nastupalo u Sabornoj crkvi. Mokranjac je bio uporedo horovođa Beogradskog pevačkog društva i Kornelija od 1892. godine i komponovao je za njih svoju Liturgiju i O svetlim praznicima. Kako su nastajale Roždestvo tvoje, Akatist i Plač matere Božje, pričao je jedan od pevača Kornelija. "Iako je sam Mokranjac bio odličan pevač, ipak je propitivao pojedine od nas kako se peva pojedina crkvena arija... U to doba komponovao je za svaki praznik po nešto što je bilo potrebno. Tako na primer: Jelici, Krestu tvojemu, pa onda Opelo, Njest svjat, Dusi i duši, a docnije i veliko So svjatimi, na kome se mnogo mučio i svaki čas ga prepravljao, tako da smo se mi ljutili, jer taman naučimo jedno, on ga popravi".
Te 1892. godine Mokranjac je upoznao i Mariju Micu Predić, svoju buduću suprugu. Njoj je posvećena Peta rukovet, izvedena prvo pred kraljem, a potom u Dubrovniku i na Cetinju. To putovanje u Dubrovnik, upriličeno povodom podizanja spomenika Ivanu Gunduliću, bilo je presudno za Micu i Stevana Mokranjca. U svojim sećanjima ona piše: "... Peta (rukovet) me zanosi i priča o mom prvom poznanstvu sa tobom, o našoj ljubavi kad sam pevala ono "Ja ću tebi ljuba biti", a ti si me netremice gledao i to je bilo moje priznanje i odgovor koji si ti razumeo... Steva je posle tog puta dolazio češće, doneo je violinu, pa smo svirali zajedno, a i on je pevao".
Posle puta u Dubrovnik, Beogradsko pevačko društvo nastupa u Solunu, Skoplju, Budimu, Pešti, Sofiji, Carigradu, Nemačkoj i Rusiji. I uvek Mokranjac ima na repertoaru spremljene pesme svog podneblja i dobija izvrsne kritike ne samo od ljubitelja muzike, nego i od najvećih dostojanstvenika — kneževa, careva, kraljeva, sultana.
Sa Stašom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Mokranjac 1899. osniva Srpsku muzičku školu i postaje njen direktor. Posle teškog napada žuči i operacije u Beču, Mokranjac 1901. postaje nastavnik pevanja u Bogosloviji Svetog Save. Na obe ove dužnosti, pored vođenja hora u Beogdskom pevačkom društvu, Mokranjac je ostao do smrti. Sa štampanjem sabranih ili komponovanih pesama, Mokranjac nije imao sreće. Baš zahvaljujući Bogosloviji štampan je Osmoglasnik u kome je zabeleženo celokupno pevanje Srpske pravoslavne crkve, koje beležio od 1897. Strano pjenije nalazilo se u kasi Mitropolije. Prilikom evakuacije, u Prvom svetskom ratu, nošeno je do manastira Studenice, odakle mu se gubi trag. Za sve godine pedagoškog rada, Mokranjac nije uspeo da štampa udžbenik, nego je sam svojim đacima prepisivao melodije i vežbe i donosio na čas. Kosta Manojlović, njegov đak, to ovako opisuje: "I fakat da nam on uoči nedelje i praznika donese, njegovom rukom napisane i njegovim noćnim bdenjem ispresovane note učinio je, da smo ga, nas nekolicina zamolili za dozvolu: da mi note ubuduće pišemo i prepisujemo...". A kao član Beogradskog pevačkog društva, Manojlović beleži: "Sama pojava Mokranjčeva pred nama na koncertu ili crkvi, ulivala nam je veru u duboku ozbiljnost, i mi smo tada pevali uvereni da pevamo najbolje što možemo...".
Iako smrvljen bolešću i očajanjem što mora da se povuče u Skoplje, jer je Prvi svetski rat već počeo, Mokranjac je radio do poslednjeg daha. Kažu da su mu i u vozu ka Skoplju, zasijale oči kad bi čuo kakvu cigansku družinu da svira. Dok je boravio u Skoplju, na pitanje prijatelja kako je, odgovarao bi "Eto, radim šesnaestu rukovet!" O tim poslednjim Mokranjčevim danima Mica Mokranjac piše vrlo detaljno. Poslednju pesmu Zimski dan, po tekstu Jove Zmaja, napisao je tri dana pred smrt. "Vidim tu pesmu i pomislim — Bože, da li je bio svestan i predosećao kraj? Čitajući tu pesmu, verujem da jeste" — piše Mica Mokranjac.
Svake godine u avgustu, u Negotinu se održavaju Mokranjčevi dani koji okupljaju muzikologe i horove iz cele zemlje. I kao što je Mokranjac za gostovanje Beogadskog pevačkog društva birao kompozicije ili kompozitore zemlje u kojoj se nastupa, tako danas ugledni svetski horovi, kada žele da se oduže našoj publici, izvedu neku od Mokranjčevih Rukoveti.
Svetlana Jajić
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2011, 02:58:44 am »
|
|
**
RUKOVEDANJE
Razradu jednostavnih prostonarodnnh pesama, tekstova i melodija, u obliku "umetničke" muzike imali smo, u srpskoj muzici, i ranije: pojedinačno, za pevački glas i klavir, gde je klaviru zadatak "pratnja glasa" prikladnim harmonijama, s vezivanjem tih "harmonija", akorda, jednostavnim figuracijama kao, na primer, što su Kornelijeve; ili u obradama horskim kakve nam je opet, u najjednostavnijoj harmonizaciji, dao Kornelije. Pre nego što je Mokranjac napisao svoju Prvu rukovet Josif Marinković je imao već šest svojih kola, "horskih svita", sastavljenih iz narodnih melodija obrađenih za muški i mešoviti hor.
Po čemu se izdvaja Mokranjac? Po naročitoj sposobnosti da iz mase folklornog materijala odabere ono što je tipično. Po tom što ume svoj materijal da organski slije. Da stilizuje. Da i kroz vokalne oblike ispolji jasan način muzičkog mišljenja kakav ne može biti drugačiji, kad je reč o takvom mišljenju, ni pri većim i čisto instrumentalnim oblicima: znači, kad je reč o logičnom razabiranju date materije, njenom raščlanjavanju i razvijanju, da bi se, potom, slila u celinu forme. Ono, međutim, što je pri svemu tome Mokranjcu nedostajalo i što je, fatalno, opredelilo ceo njegov problem i slučaj, i prikovalo ga za usku radionicu artizana, zanatlije, izvanrednog doduše, to je odsustvo fantazije u njenom širem tvoračkom aspektu, u punoj slobodi zvučne osamostaljenosti kroz izvestan instrumentalni medijum, a na osnovi tematske građe kojom je raspolagao.
U razmatranju Rukoveti18 nalazimo, treba proširiti postupak time što će se i na tekstualni valer u njima svratiti puna pažnja. Možda će se nekome učiniti da je to stvar isuviše jednostavna jer dolazi neposredno iz široke primitive prostonarodnog pesničkog, prvenstveno lirskog izraza. I u folklornoj kao i u umetničkoj muzici treba, međutim, poznavati tekst, kada je on jedan od elemenata kompozicije i služi joj kao osnova. U folklornoj muzici to je utoliko interesantnije što tekst i melodija nastaju, po pravilu, simultano. Osobenost Mokranjčevih Rukoveti, kao specifične forme, uočiće se naročito ako se istovremeno razmatraju tekst i melodija, pre njihove kompozicijske razrade. Bitno čime se Rukoveti razlikuju od svih sličnpi oblika leži u njihovu stilu. Do jasne izrazitosti toga stila Mokranjac nije došao odmah. U Prvoj stil te nove forme nije ni čist ni jasan: kompozitor ga tek naslućuje i traži. Stil je, rekli bismo, bez izuzetka, najviša vrednost jednog umetničkog dela. On nosi na sebi pečat umetnikove individualnosti, ali se na njemu mora odraziti i žig umetnosti kao takve. Do toga se ne dolazi ni lako ni brzo. U njegovoj Prvoj, Mokranjcu, na primer, smeta bogatstvo i gustina materije. Mlad, još u nedovoljnom rastojanju prema toj materiji, on ne vlada njome, ona ga vuče; u bujici citata on se još gubi, koleba. Kad ju je pisao, on je još đak; pred njim su još vežbe iz kontrapunkta i težnja da tu veštinu, u svim vidovima koji su mogući u okviru vokalnog stava, kako ga je, naravno, i koliko ga je onda znao, pokaže u što življem varijabilitetu na bazi vitalne i bujne melodike.
Već dve godine ranije Mokranjac je bio primio obavezu da "pokupi po istočnim krajevima Srbije i, naročito, u Krajinskom okrugu, gde mu je domaja, narodne pesme, tekstove i melodije". Ne znamo stvarno obim uspeha u tom poslu: verovatno, on nije bio malen. Vezan već od detinjstva za narodnu pesmu, kasnije, sigurno, upoznat s onim što je, na tom polju, objavio bio i Kornelije, on se mogao lako da odluči za prvi izbor, a da zagleda i u bogatstvo što ga je mamilo dalje u tom pravcu. Jer, istovremeno s početkom njegovih studija, i hrvatski muzikolog Franjo Š. Kuhač počinje objavljivati svoju, za ono vreme skoro monumentalnu zbirku Južnoslovjenske narodne popievke. Mokranjac se, verovatno, ubrzo upoznao i s tom zbirkom, ali mu, u taj mah, sve to nije bilo potrebno. U kući, u Srbiji, on je imao izvanredan materijal, i više no što ga je mogao u taj mah da savlada. Zato, Prva, Iz moje domovine, liči na čokot koji je prerodio. Da bi mogao izvesti tu kompoziciju s horom koji mu je bio na raspolaganju, on piše nju za muški zbor; tim je sebe stavio u težu situaciju: prezasićenost tematskog materijala trebalo je zbiti u uske harmonije muških glasova, čiji je obim za oktavu uži od glasova u mešovitom zboru. U mladosti Mokranjčevoj kod nas su preovlađivali muški zborovi: ženske su se onda još ustručavale da istupaju javno na koncertnom podiju. Kasnije, međutim, već od Druge počev, Mokranjac je svih ostalih četrnaest rukoveti napisao za mešovit hor, u kome je, često, pojedine glasove delio na prve i druge deonice, tako da mu se vokalna polifonija razvijala do šestoglasnosti i do osmoglasnosti.
Petar Konjović
______________
18 Sve rukoveti se nalaze u 1. tomu Sabranih dela.
SABRANA DELA | Stevan. St. Mokranjac | Život i delo | Tom 10
Priredili Dejan Despić i Vlastimir Peričić | Zavod za udžbenike i nastavna sredstva | Beograd, 1999
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #4 poslato: Maj 29, 2012, 02:16:56 am »
|
|
**
MOKRANJČEV ODNOS PREMA STVARALAŠTVU
Koliko god da su život i rad Stevana Mokranjca u osnovi poznati našoj naučnoj, i ne samo naučnoj, javnosti, oni i dalje privlače pažnju muzikologa i drugih izučavalaca i nude nova, još svestranija, produbljenija i osmišljenija osvetljavanja i upoznavanja, dajući na taj način mogućnost donošenja i novih zaključaka. Jedno tako bogato i u umetničkom pogledu vredno kompozitorsko delo kao što je Mokranjčevo, zaslužuje još raznovrsnije analitičke pristupe pri pokušajima njegovog sveobuhvatnog sagledavanja, a njegov život, zanimljiv koliko i njegovo delo, čeka nove proučavaoce, pošto ni o njemu, sasvim je sigurno, nije, a neće skoro ni biti, sve rečeno. Obimna knjiga dr Stane Đurić-Klajn o mladom Mokranjcu veliki je doprinos upoznavanju ne samo života već i dela začetnika realističkog pravca u srpskoj muzici. U ovom radu pokušaćemo da se, makar i u najkraćim crtama, osvrnemo na ono što je, po našem mišljenju, najbitnije kad je reč o Mokranjčevom odnosu prema umetnosti i stvaralaštvu uopšte.
U Mokranjčevo vreme u Srbiji instrumentalna muzika, kao sto je poznato, bila je tek u povoju, te nije čudno što se Mokranjac sav posvetio horskoj pesmi i ostao joj veran do kraja života. I u toj činjenici, svakako ne slučajnoj, ispoljile su se zakonitosti opšteg društvenog, kulturnog, naučnog i umetničkog razvitka jednoga naroda.
Kulturnu revoluciju u Srbiji koju je izvršio Vuk Karadžić, valjalo je sprovesti i na muzičkom planu. Taj nimalo lak nacionalni zadatak preuzeo je na sebe Stevan Stojanović Mokranjac. Komponovati u narodnom duhu i unaprediti muzički život u Srba, postalo je trajno opredeljenje ovog nadarenog muzičkog stvaraoca. Ako je Mađarska imala Belu Bartoka, mi smo imali Mokranjca, i to u pravi čas, tako da su njegovim primerom ubrzo pošli mnogi njegovi sledbenici, te se može govoriti i o svojevrsnoj Mokranjčevoj kompozitorskoj školi, čiji predstavnici postoje i danas (Konstantin Babić, na primer, i dr.) Dok je Vuk učenu Evropu samo tekstualno upoznao s našim narodnim pesmama, Mokranjac joj je otkrio i njihovu muzičku stranu, koja je jedna od suštinskih komponenti njihovog sinkretizma, i to otkrio (bolje reći ponudio) u njenom još čistijem i oplemenjenijem vidu, tako da je svet, ne samo onaj učeni, još jednom mogao da se ushićuje, ovoga puta i njihovom muzičkom stranom.
Umetnički genije našega naroda iskazao se i u muzici. što je glas s njegove lire, samo još artikulisaniji, kultivisaniji, postao trajna svojina naše kulturne baštine, jedna od najvećih zasluga je upravo Stevana Mokranjca.
Još u mladosti zadobivši blagotvoran uticaj Svetozara Markovića, Mokranjac je zahvaljujući svom samouverenom i predanom radu — uspeo da kao umetnik i sam bude predvodnik, probuđeni deo naroda i izraz njihovih najplemenitijih težnji i stremljenja. Stoga je sasvim shvatljivo što je Mokranjčeva muzika bila i ostala duševna hrana za naše ljude.
Već je rečeno da je Mokranjac kao tvorac rukoveti podsećao na majstora brusača dragulja. Njegova zaljubljenost u sklad i njegova harmonizatorska veština (harmonija iznad svega!) ukazuju na čoveka grčkog, antičkog, ukusa. O tome bi jednom prilikom moglo podrobnije i dokumentovani je da se govori, a sada bismo rekli nešto više o tome otkud kod Mokranjca tolikog interesovanja za narodnu pesmu, koja je bila nadahnuće, polazište i osnov gotovo celokupnog njegovog muzičkog stvaralaštva.
Počev od Petra Hektorovića, koji je još u XVI veku zapisao neke narodne popevke s ostrva Hvara, zanimanje za narodni melos postajalo je sve jače i ono nije prestalo ni danas. U vreme Ilirskog pokreta u Hrvatskoj, sredinom XIX veka, Stanko Vraz je skupljao narodne pesme "iz ljubavi prema, hrvatskoj narodnoj popijevci kao posebnoj vrijednosti koja će" — kako se on nadao — "poslužiti kao siguran putokaz za stvaranje narodne umjetničke muzike". Ta njegova nadanja uskoro su počela da se obistinjuju, čemu je naročito doprineo Franjo Ksaver Kuhač. Mokranjac je i sam imao sluha za književno-umetničku vrednost i muzičku lepotu narodne pesme, štaviše — još kao dete uživao je u njoj. Sećajući se svoje mladosti, on je sam o sebi pričao da je kao mladić voleo da peva "od zraka do mraka", a u dobrom društvu "i od mraka do zraka". Ne iznenađuje njegovo druženje i prijateljevanje s Jankom Veselinovićem, Vojislavom Ilićem, Branislavom Nušićem i drugim srpskim piscima i umetnicima koji su kao i on bili poklonici narodne Muze.
Mokranjac je duboko doživljavao muzičku snagu i lepotu izvorne narodne pesme i jasno uviđao da ona može da dobije i pročišćeniji, savršeniji muzički izraz. Stoga je u svojim kompozicijama horskih pesama nastojao da, polazeći od muzičke osnove autentične narodne pesme i ne izneveravajuđi njenu akustičku i semantičku suštinu, stvori u umetničkom pogledu savršenije muzičko delo, horsku pesmu, isto toliko blisku narodu kao što je i narodna pesma, samo dignuta sada na viši umetnički nivo. Sve je to na jedan vrlo pristupačan, prijemčiv i očaravajući način, omogućilo kultivisanje muzičkog ukusa kod Srba, koji su iz seljačkih opanaka pokušavali da uhvate korak sa civilizovanom Evropom. Upravo u tome je i najveći značaj kompozitorskog rada Stevana Mokranjca. Njegov odnos prema izvoru svoga umetničkog nadahnuća, narodnom melosu, postao je ubrzo, i ostao do danas, putokaz za mnoge potonje generacije srpskih, i ne samo srpskih, kompozitora. On je u neku ruku nastavljač muzičkog dela Kornelija Stankovića, kao što je Josif Marinković u mnogo čemu nastavljač njegovog dela, a i drugi kompozitori koji su kasnije stvarali u narodnom duhu.
Mokranjčevo oduševljenje za narodnu pesmu posve je razumljivo. Naš narod je, upravo u najtežim trenucima svoje istorije, nalazio u pesmi i svoje uporište i svoje ishodište. To je, na izrazito ilustrativan način, pokazala i naša narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija u Drugom svetskom ratu. "I ne beše pesma u narodu već narod u pesmi" — kako jednom divno reče Zoran Vučić. I kad se govori o odnosu koji je čovek s našeg tla imao, i ima, prema pesmi, onda nam, i nehotično, padaju na pamet reči Radoslava Radenkovića: "Tu su čovek i pesma izmenili uloge, on je postao prolazna senka, a pesma njegovo nepresušno trajanje."
Kao i Vuk Karadžić, i Mokranjac se naprezao da, do smrtnog časa, što više zagrabi od života i da se izbori za što veći broj stvaralačkih trenutaka. Stvaralačka iskra u njemu nikada se nije gasila, a kadšto se razbuktavala u pravi vatromet.
Čini se da je u dosadašnjim studijama o životu i radu Stevana Mokranjca nedovoljno ukazivano na širinu njegovih interesovanja i na njegov nesumnjiv doprinos razvijanju i učvršćivanju bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti. Pesma je jedno od najpogodnijih sredstava zbližavanja, jer ona ide od srca k srcu i ne zna za granice. Imajući svakako i to na umu, Mokranjac se u svom kompozitorskom radu svesno opredelio za pesmu, i to za horsku pesmu, koja je — upravo blagodareći njemu — ubrzo postala omiljena kod srpske muzičke publike, i pokazao je interesovanje za balkanski melos gotovo u celini. Dovoljan je i samo letimičan pogled na Mokranjčeve "Rukoveti", pa da se vidi da on u svom harmonizatorskom radu nije ostao samo na narodnim melodijama iz uže Srbije i sa Kosova, već da je — u rasponu od 1883. do 1909. godine — svoje horske pesme komponovao i na osnovu narodnih napeva iz Makedonije, Crne Gore i Bosne, a nije zapostavio ni Hrvatsku, jer su mu za njegove "Primorske napeve" iz 1893. godine poslužile narodne pesme iz Hrvatskog primorja. Ako je Branko Radičević pre njega pozvao sve naše narode u jedno kolo, bratsko kolo, Mokranjac ih je pozvao da sve svoje glasove sliju u jedan glas, u glas zajedništva, bratstva i jedinstva.
Kad je reč o Mokranjčevom odnosu prema umetnosti i stvaralaštvu, onda se, uz ostale atribute koji su krasili njegovu kreativnu ličnost, nužno mora naglasiti njegova upornost, samopregor i samosvest, njegovo podvižnistvo. Jer, on je, u svom pionirskom poduhvatu, radio i stvarao u nimalo lakim uslovima, a uradio je i stvorio mnogo. I baš to njegovo požrtvovanje, samoodricanje i neposustajanje pred preprekama inspirativno je i za današnje stvaraoce. Znati šta se hoće i biti istrajan u ostvarivanju svojih zamisli, izabrati teške puteve kojima će se ići, jer laki ne vode ničemu, sem u ćorsokak, to je bilo ono štoje rukovodilo kompozitorsku stvaralačku misao Mokranjčevu. I kada se iz današnje perspektive pogleda na život Stevana Mokranjca, onda se, jasnije no ikada, uviđa da je on, uprkos mnogim teškoćama, protekao u svakodnevnom mukotrpnom i napornom stvaralačkom umetničkom radu, a sve za dobrobit naroda, za buduća pokolenja.
dr Ljubiša Rajković - Koželjac
* U razgovoru sa jednim Nemcem 1899. godine, Mokranjac je izjavio da su koreni srpske muzike u grčkoj muzici.
** "Primorskinapevi" nisu nastali na osnovu vlastitih Mokranjčevih zapisa narodnih pesama. Nezadovoljan kako ih je, izneveravajući izvornu narodnu muziku, komponovao Slavoljub Lžičar, čeh po poreklu, on je izvršio novo komponovanje i ovo svoje muzičko ostvarenje potpisao, prkosno, pseudonimom "Pravdoljub Istinić".
"Novine beogradskog čitališta" | broj 9-10-11 | maj-jun-jul 2006.
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #5 poslato: Jul 22, 2012, 10:16:24 pm »
|
|
* MOKRANJČEVI DANI LJUBAVIJA ĆU TEBI LJUBA BITI Naš istaknuti kompozitor bio je veoma privržen svojim najbližim, a najviše majci. O nesebičnoj ljubavi koju im je pružao ostale su zabaleške u dnevniku njegove odane supruge Mirjane Delo Stevana Stojanovića Mokranjca (1856—1914) odlikuje se izvanrednim smislom za obradu muzičkog folklora. U svom životu ostavio je srpskoj i svetskoj baštini mnoge horske kompozicije, solo — pesme, scensku muziku, horsku crkvenu i instrumentalnu muziku u dvesta devedest i osam autorskih jedinica predivnog muzičkog izražavanja. Njegova najveća ljubav u umetničkom radu bile su izvorne srpske lirske pesme pevane u narodu. Još za života nazvan je Vuk Karadžić srpske muzike — kako je zabeležio Petar Konjović u monografiji "Stevan St. Mokranjac", a u najširem krugu svojih savremenika bio je poznat po brojnim koncertima koje je kao istaknuti horovođa Beogradskog pevačkog društva priređivao u Srbiji i van tadašnjih njenih granica.
U autobiografiji i drugim materijalima o njemu, a posebno u dnevniku koji je ostavila njegova odana supruga, ispričana je obostrana ljubav i pažnja Stevana Mokranjca prema svojim najbližim, a najviše prema majci.
Mokranjac je voleo ljude; voleo je i muziku svog rodnog kraja i drugih delova Srbije i niko u jednom svom stvaralačkom delu i radu poput njega, nije u petnaest rukoveti spomenuto toliko imena devojaka i toliko ljubavi prema njima.
DEVOJKE IZ RUKOVETI
Prvu rukovet za muški hor i solo Mokranjac je napisao 1884. i u devet narodnih pesama nad žitnim poljima, pašnjacima i lugovima, nad Dunavom ili bilo kojom srpskom reke spominju se Stana, Milica, Marija, Tijana… On je opevao tugu devojačku, njene radosti i njenu ljubav, koja je sva ustreptala, kao njena duša, kao osunčani prostori i nepregledne tople nebeske vedrine nad njom. Već Prva rukovet donela je Mokranjcu uspeh "i prvi jutarnji san ozračen nekom nedokučivom svetlošću", kako je zapisao u autobiografiji.
O Drugoj rukoveti Mokranjac kaže:
"Kraća je od prve, sastavljena samo od pet motiva. Uvod je u neki mir, jedna idilična pastoralna slika, s nekoj neizvesnosti, kojom se otvara prostor… Tu je Smiljana, koja pokraj vode bere smilje; Mara, koju pita da li je videla resavske junake; Jelena: "Jesam li ti, Jelane/ govorio divna Jelo!"
Treću rukovet Mokranjac je završio u Lajpcigu, mestu za koje je Stana Đurić - Klajn u delu "Mladi dani Stevana Mokranjaca" piše da je išao tragom Baha i Mendelsona. Treća rukovet nosi naslov "Iz moje domovine": Anđelija, pa i Kata pune su tuge i ljubavi, ali niko ne zna kako im je.
Mirjana je jedino devojačko ime u Četvrtoj rukoveti: "Mirjano, oj Mirjano/ imaš ruse kose, Mirjano/ daj, daj, da ih mrsim ja"! Ova devojka ima i čarne oči i belo grlo: "Izgoreh, Mirjano, zbog tebe!"
Konjanik u sledećoj, Petoj rukoveti pita: "Šta to miče kroz šibljiče? Stan', devojko, dušo moja/ stoj, ne begaj!"
Mokranjac je dugo radio Šestu rukovet u koju je uvrstio pet pesama, sa pretežno junačkom tematikom. Sve pesme je u svojoj Krajini slušao još kao dečak, a komponovana je 1892. u čast otkrića spomenika Hajduk - Veljku "koji je pod badem drvetom sa lepom devojkom", što je čista idilična slika. Šesta i svih ranijih pet rukoveti nose isti naslov "Iz moje domovine".
Sedma rukovet je komponovana pred šestomesečni parastos pesniku Vojislavu Iliću, s kojim je drugovao. Osmoj rukoveti dodaje naslov "Iz stare Srbije i Makedonije", u kojoj u prvoj pesmi spominje Stojanku, Danku i druge devojke sa Kosova, "koje je još mučno, krvavo, komitsko i čorbadžijsko, sa orijentalnom nostalgijom", kako primećuje Vukašin Stanisavljević u monografiji "Mokranjac".
Mokranjac je Desetu rukovet napisao pet godine posle Devete — koja je iz Crne Gore — i rezultat je njegovog puta do juga Makedonije. Rukovet počinje najlepšom pesmom "Biljana platno beleše" i ima 47 stihova i mnogi je smatraju njegovim najvišim dometom. I sledeća, Jedanaesta rukovet, iz Bitolja, posvećena je ubijenim u Ilindanskom ustanku, i u njoj vapiju od bola i tuge Lenka i Mana. Tu je i razgovor devojke i mladog kaluđera koji joj kaže ako mu ne veruje "dabogda se kao kolan svio oko njenog belog grla".
Dvanaesti rukovet je kosovski: devojka Cveta je ljupka i vedra, iako se rasplakala pred Jovom zbog đerdana koji je izgubila. U drugoj pesmi lepu Janu voli i čežnjivo gleda mladić: "Dušo, Jano, tugo moja!" I ostala imena sva su u devojačkoj ljubavnoj čežnji.
Mokranjac je kroz pesme iznosio običaje i život u patrijahalnoj sredini, kao u Trinaestoj rukoveti: mlado žensko biće vraća prsten vereniku "koga njen rod neće", dok u sledećoj, iz Bosne, i sudbinu Muslimanki: "Kara majka Aliju" kojoj se ne sviđa njegova Ajra, te je Alija ubija. U Petnaestoj rukoveti, čije pesme su uzete iz Makedonije, peva se o rasplakanoj Mariji, o roditeljima koji se protive devojačkoj sreći, o prigušenm ljubavnim uzdasima, "o čulnom treperenju nabujale snage mladosti i devojci koja je sejala bosiljak, a iznikla je žuta margareta", što je kobni znak, itd.
Za 25-tu godišnjicu Mokranjčevog umetničkog rada Beogradsko pevačko društvo izvedene su najlepše arije iz njegovih petnaest rukoveti: prva je bila Deseta, najlepša kao i: "Primorski natpjevi", "Plač Matere Božije", i njegovu omiljenu — "Liturgiju".
PRVA LJUBAV MILICA
Još kao dečak, kada je iz Negotina krenuo u Beograd da se upiše u gimnaziju, tokom dugih časova plovljenjem Dunavom prekrajao je vreme sviranjem na violini i pevanjem. Mokranjac je još ranije izvanredno pevao. Na brodu je zapazio jednu mladu damu, "otmenu i bogatu, ceneći po mnoštvu zlatnog nakita i bogatoj garderobi koju je po nekoliko puta menjala u toku plovidbe… i stalno se nešto dogovarala sa putnicima". Dama ga je pohvalila i rekla da je slušala mnoge srpske pesme koje je prikupio Vuk, kao i da su mladići dobri pevači i zamolila ga je da je ne odbije i pružila mu je novac:
"Prošao je pogledom po njenoj haljini zamišljajući ovo vitko žensko telo pred sobom, ali je osećao kako ga metal u džepu peče, pa se u gorkoj zbunjenosti samo osmehnuo i poklonio pred nasmejanom ženom!"
Jedinu damu koju je do tada imao prilike da vidi u "evropskim haljinama" bila je Mileva, žena generala Ranka Alimpića koji je tada službovao u Negotinu.
Ipak, novac mu je dobro došao u prvim školskim danima…
Milica je bila Mokranjčeva prva ljubav: obično ju je sačekivao pred Višom devojačkom školom, ali je tada, zaobilazno i iz daljine pratio do kuće. Tad je bio pod uticajem ideja koje je širio Svetozar Marković, upravo uhapšenog u Kragujevcu, pa je nameravao da napusti muziku i da se posveti prirodnim naukama.
Stevan Todorović, slavni slikar sa preko 300 portreta njegovih savremenika i kompozicijama iz srpske nacionalne istorije u crkvi u Negotinu — i koga je Mokranjac voleo kao oca, koga nije upamtio — predložio je da mu obezbedi sredstva i da u inostranstvu nastavi muzičko obrazovanje. Upravo tada je na zalaganje Todorovića i bio, kao gimnazijalac, primljen za člana Beogradskog pevačkog društva.
Mokranjac je Milicu do tada video nekoliko puta, "samo u prolazu kad se vraća iz škole sa đačkom torbom, susreli se pogledima, ona se neprimetno nasmešila, on se ne seća da li joj je odgovorio osmehom, zna samo da ga je tog trenutka prožela tiha vatrica. Nije to bio stid!"
Mokranjac je upravo Milici hteo da se izjada i da ga ona podrži u idejama da se po završetku gimnazije upiše na Fakultet prirodnih nauka. Njen otac bio je načelnik jednog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali se Mokranjac nije toga pribojavao, iako je znao kako je policija hapsila mnoge slične odati idejama Svetozara Markovića.
Kada je Milici rekao da je odbio Todorovićev predlog da nastavi muzičke studije, Milica mu je rekla:
"Mislim da si pogrešio, Stojanoviću!... Mislim, Stevane, da si pogrešio, čak i da si se ogrešio i o volju Svevišnjeg. Dao ti je dar, redak i snažan… Zar ti baš ništa ne znači to kad te to jedan Steva Todorović, poredi sa Kornelijem Stankovićem, pa ti čak predviđa da i više od Kornelija postigneš, a ti hoćeš prirodne nauke!"
Kornelije Stanković bio je tada prvi muzički obrazovan srpski kompozitor, horovođa Beogradskog pevačkog društva i o Mokranjčevom pevanju imao je visoko mišljenje.
Milica ga je nežno poljubila u obraz i — zaljubljeni Mokranjac je odustao od namere da studira prirodne nauke.
Bila je 1875, kad joj je na jednom sastanku rekao Milici da je Svetozar Marković umro u Trstu.
Mokranjac se otisnuo u svet: studirao je muziku u Minhenu, Lajpcigu, Rimu, a kada se vratio u Beograd i imao je 40 godina i još uvek bio neoženjen, sretao je u Knez Mihailovoj svoju davnu i toplu mladalačku ljubav, Milicu s kojom je šetao beogradskim ulicama i zajedno šaputali: Milica bi ga svaki put kad bi se sada sreli uvek blagonaklono pogledala, dok je išla sa svojim mužem i dvema odraslim devojkama.
Obe su imale nežne majčine oči.
MAJKA MARIJA
Majka Marija poticala je sa podnožja planine Deli - Jovan, odakle je bila i Hajduk - Veljkova Čučuk Stana, koju je Mokranjac tako toplo opevao u svojoj Šestoj rukoveti. Njegovi roditelji izrodili su četiri dečaka i četiri devojčice, od kojih su u životu ostali dva brata i sestra Jelisaveta. Otac Stevan — po kome je dobio ime — umro je u vreme kad se majka porađala.
Već vrlo rano je pokazivao interes za knjige i za pevanje. Majka je želela da kad Stevan poraste od nje preuzme trgovinu i hotel, ali se zbog obaveza da školuje dva starija sina, i Stevana, koji je takođe trebalo da pođe u školi, preselila iz Negotina u Beograd. Kad ga je majka jednom odvela u "Srpsku krunu" na koncert Kornelija Stankovića, prvi put je čuo klavirsko izvođenje, koje ga je zadivilo. Tad je prvi video i kneza Mihaila i njegovu Juliju.
Zahvaljujući majci koja je bila vrlo pobožna, odlazio je redovno u crkvu, pa kad su se vratili u Negotin, odmah je uvršćen u crkveni hor. Sve više je saosećao sa majkom koja se bori da sinovima obezbedi školovanje. Starija braća bila su pri kraju studija, kad je majka Marija udala ćerku Jelisavetu, koju je Stevan jako mnogo voleo, jer ga je i čuvala kad je bila mali i dok je imao samo tri i po godine naučila ga da čita.
Kada je završio peti razred gimnazije majci je rekao kako je doneo jednu važnu odluku. O tome je Stanisavljević zapisao:
"Mama, ja se spremam da postanem… Šta da postanem? Muzičar, horovođa, kompozitor; Mocart, Davorin Jenko, Kornelije Stanković… Ona je uvek govorila da ću ja postati sudija i suditi po pravdi boga istinoga, kao što su majka Jevrosima i sin joj Marko sudili Mrnjavčevićima kad su hteli da Nejakom Urošu skinu krunu s glave koja mu je od oca Silnoga Dušana ostala. Šta je muzičar danas? Srbija nema ni bogate kneževe ni grofove, ni bogate vladarske dvorce gde bi veliki kompozitori mogli da sviraju… Moja majka tako procenjuje valjanost ljudskih zanimanja!"
U to vreme majčina trgovina i hotel zapadaju u krizu i njega razara neki tihi bol između majčine muke i njegove borbe da bude uspešan muzičar. Majka je, inače, svojoj deci često govorila da paze kako troše novac, ali i da ne oskudevaju.
U svojoj duši dugo je nosio majčine suze, kada je čula da su 1868. ubili kneza Mihaila. Ali, zaplakala se još jednom, od radosti kada je u crkvi — pošto se Mokranjac vratio u Negotin — tako pevao, da se složila s njegovim izborom da bude muzičar.
Mokranjac je pisao o još jednoj nesreći koja je snašla njegovu majku: Uprava fondova zbog dugova prodala je njen hotel, koji je imao zvučno ime "Evropa", a njoj je preostalo samo šest dukata. Prvo što je izustila, zapitala se kako će da živi Stevan u Beogradu. Iako su mu brat i sestra rekli da će ga oni izdržavati, Mokranjac se prijavio da odsluži vojni rok, pa se iznenadio kad je iz Negotina primio tri dukata.
U jesen 1879, pre nego što će da krene za Minhen, na muzičke studije o trošku države, posetio je majku. Dugo su šetali, išli i brali grožđe u jedinom preostalom vinogradu, savetovao je kako da se čuva i da ne brine mnogo o njemu.
Posle trijumfalnog uspeha izvođenja Prve rukoveti na koncertu u Beogradu u koji se vratio iz Minhena, i od malog honorara koji je dobio, kupio je skromne poklone za majku i decu svog starijeg brata. Majka mu je pokazala sve novine koje su pisale o njemu.
Iako mu primanja nisu bila velika Mokranjac je u Beograd doveo svoju staru majku. Tad je bio horovođa Beogradskog pevačkog društva i učitelj notnog pevanja. Majku su mnogo poštovali Mokranjčevi stalni gosti: Glišić, Veselinović, Stanislav Binički, Nušić, Sremac, Matavulj, Zmaj, slikari Predić, Josif Marinković i drugi. Svi su je zvali svojom majkom. Stanovali su u prostorijama Beogradskog pevačkog društva, nedaleko od kafane "Mali Pariz".
Najveće majčino blaženstvo priredio je sin kada se oženio i zakupio veći stan na Zelenom vencu. Majka je sada čežnjivo gledala malu decu i nadala se. Bila je već u starim godinama kada nije mogla da otputuje u Požarevac, na otkrivanje spomenika knezu Milošu, iako je na pozivnici kralja Aleksandra Obrenovića pisalo da će "činiti kralju čast" da Mokranjac dođe sa horom još "i to sa gospođom majkom i gospođom nevestom".
Kad se u septembru 1898. vratio iz Karlsbada, gde se lečio, doneo je majci ofarbanu plavu svilu da sašije novu haljinu i ona je posle toliko godina odlučila da skine crninu, ali je svojoj snahi rekla da će je sašiti za Božić. Njena poslednja želja bila je da unuku, čim se rodio, daju ime Momčilo, koji je imao krilatog konja i zlatni mač, kao u narodnoj pesmi "Ženidba kralja Vukašina".
Mokranjac je pisao da je u nekad patničkom licu svoje majke sve više opažao da joj iz duše žari svetlost: "To je bio njen materinski ponos podastrt radošću koju joj je činio mali Momčilo".
Umrla je u 88 godini zaboravljajući sve muke, a idućeg dana je, dočekujući Mokranjca u Bogosloviji Kosta Manojlović odsvirao Mokranjčevu tenorsku partituru "Plač majke Božije"!
NEŽNA PISMA IZ KARLSBADA
Kosta Manojlović, profesor Muzičke akademije i njen prvi rektor u "Spomenici Stevana St. Mokranjca" prikazao je Mokranjčev životni tok služeći se autobiografskim kazivanjima, ali intimne zabeleške o Mokranjcu ostavila je njegova supruga Marija - Mica, rođena Predić, čiji je stric Uroš bio najistaknutiji srpski slikar svoga doba.
Evo kako je ona zabeležila jednu svoju ljubavnu ispovest prema svom suprugu, koga je zvala Stipan, posle jednog koncerta Akademskog pevačkog društva "Obilić" u februaru 1929:
"Pevane su sve moderne savremene kompozicije i tvoja Deseta i Peta. Sve rukovete volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, ali Peta me zanosi i priča mi o mom prvom poznanstvu s tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono 'Ja ću tebi ljuba biti', a ti si me netremice gledao, i to je bilo moje priznanje i 'odgovor koji si ti razumeo'. — Nikada kao to veče na koncertu 'Obilića' nisam bila tako uverena da će tvoje Rukoveti do veka ostati lepe i rado slušane, i da pored svih modernih zvuče sasvim moderno ali sa više duha i topline. Nisam samo ja tvoja Mica osetila, već cela prepuna sala i staro i mlado i pevači sa njihovim Matačićem, pobornik 'moderne' i obožavaoc tvojih Rukoveti. Da znaš, Stipane, da nisam mogla suze da zadržim slušajući V Rukovet, prvu koju sam pevala s tobom, i mislima prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa Pev. Dr. onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom — kad se spoje osećaji srca i duše!"
Svoju buduću suprugu Mokranjac je upoznao kada se vratio iz Lajpciga i imao 35 godina. Dirigovao je horom Pevačkog društva "Kornelije" u Sabornoj crkvi kada je među desetak soprana čuo jedan 'srebrnasti glas'. Gledao je u lice šesnaestogodišne devojke i cele naredne noći to zarumenjeno lice opsedalo je njegovu dušu, da je pred zoru doneo odluku:
"Zaprosiću je!"
Mirjana, Mica — kako ju je njen Mokranjac zvao — još nije završila Višu devojačku školu, a u hor "Kornelije" odlazila je u pratnji svog brata. Otac Stefan, profesor i maćeha jedva su je pustili da s horom otputuje u Niš, u čemu mu je pomogao Stevan Todorović.
Mokranjac je već bio poznat u beogradskoj umetničkoj sredini, a Mirjana, sa svojim srebrnastim sopranom toliko je preobrazila njegovu dušu. Mirjana, u pratnji maćehe, putovala je sa Mokranjcem i horom i u Dubrovnik, 1893. na otkrivanje spomenika srpskom pesniku Ivanu Gunduliću, a zatim u Rusiju, Carigrad i Solun.
Mica je u svoj dnevnik zapisala i sledeće:
"Kad sam htela da te ispratim ogrnuo si mi šal i ne znam kako, nagnuo si se prema meni i poljubio me prvi put.Osetila sam kao da mi je krv nestala, a zatim sam otrčala u sobu, a ti kući. Celo veče sam bila kao u bunilu!"
Posle pet godina, u februaru 1898. u Sabornoj crkvi venčali su se Stevan Mokranjac i Mirjana Predić; on je imao 42. a ona 20 godina mlađa. Već u julu te godine morao je u Beč na tešku operaciju žuči, a iz Karlsbada piše joj iskrena i puno ljubavi topla pisma, nazivajući je sada Micikom:
"Ja ti ne pišem da te uverim o svojoj ljubavi, jer ti u nju ne sumnjaš, kao što ni sam ne sumnjam da ti mene voliš…"
Kada je dve godine kasnije ponovo morao na banjsko lečenje i otputovao sa njenim stricem Urošem Predićem, slikarem, Mokranjac 31. jula 1900. piše dragoj Mici:
"Tvoje pismo, koje sam danas primio, uticalo je na mene kao kakva Mocartova sonata!"
Mica je bila njegov vredan saradnik: prikupljala je i sređivala po godinama njegove kompozicije, ispisivala naslove i — bio je nasrećniji čovek na svetu kad je njegova Mica rodila Momčila. Mokranjac se pun brige i pažnje njoj posvetio, jer je porođaj bio težak, a ona i sin jedva ostali u životu.
Zbog ratne 1914. Mokranjac je sa ženom i sinom otputovao u Skoplje i bio je već bolestan i iznuren. Zamolio je Nušića da mu donese Zmajeve "Đuliće uveoke", a da mu njegova Mica polako čita.
U svitanje 28. septembra 1914. je izdahnuo, bez ropca, bez grča; čak ni njegova žena koja ga je stalno držala za ruku nije osetila tako tihu i tajanstvenu smrt.
U svoj dnevnik Mica Mokranjski je na kraju unela:
"Ponosim se što si baš mene izabrao za svoga druga, zadovoljna sam sobom što sam na tvoju veliku ljubav i poverenje vraćala ljubavlju i odanošću!"
Bogumira i Predrag Pejčić | Ilustrovana politika
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #6 poslato: Decembar 07, 2012, 09:53:05 am »
|
|
**
KNJIGE IZ BIBLIOTEKE STEVANA MOKRANJCA
U porodici Stevana Mokranjca u Negotinu knjige su se dobavljale i čitale. U kuću ih je donosio još Stefan Stojanović Mokranjac (1815—1855), otac i glava porodice. O tome je danas malo poznato, ali za biografiju kompozitora Stevana St. Mokranjca to nije bez značaja. U jednom ranijem radu o porodici Mokranjac obratio sam pažnju na jednu knjigu, koju je putem pretplate kupio i doneo svojoj deci u Negotinu stari Stefan. Godine 1845. izašla je u Beogradu "knjižica za mladež i ljubitelje mladeži" — Robinzon na svojem ostrovu, koju je sa nemačkog prevela Emilija Lazić, docnije supruga beogradskog urbaniste Emilijana Josimovića. Original je engleski, ali je prevod sa nemačkog. Pustolovine Robinsona Kruso, roman koji je napisao 1719. godine engleski pisac Danijel Defo(1660—1731) i danas je klasično delo evropske i svetske književnosti. Otac maloga Stevana, koji se još nije ni rodio, pretplatio se na tu knjigu da je daruje svojoj starijoj deci i tako im otvori volju za čitanje. Knjiga je štampana starinskim pravopisom, koji je tada bio u običaju, a na kraju te knjige, među pretplatnicima iz Negotina čitamo ime i kompozitorovog oca: Стеванъ Стояновићъ Трг.(овац).1
U kući knjigoljupca Stefana Stojanovića, trgovca, bilo je svakako još kupljenih knjiga, pretplatom ili na neki drugi način. Na još jednoj knjizi stoji njegovo ime kao prenumeranta, iz čega jasno sledi da se na nju pretplatio u Negotinu. Ovoga puta to nije ni dečja, ni svetovna knjiga. Njen natpis je za nas danas malo neobičan: Кратко толкованъ Божественогъ храма, од Калиника Пайсїєвића, arhimandrita.2 Izdata je u Novom Sadu 1855. godine.
Knjiga je crkvenog sadržaja, bogoslovsko-liturgijska, i nije bila namenjena deci, ni svetovnoj pastvi, narodu; više je odgovarala bogoslužbenoj nameni — sveštenicima, đakonima, kaluđerima, bogoslovima. Možda je Stefan senior mislio da nekog od svojih malih sinova upiše u bogosloviju i tako mu nameni tada ugledno zanimanje sveštenika, kao što je njegov brat Đorđe imao u bogosloviji beogradskoj sina Đorđa, bogoslova. Ali, nade i želje oca Stefana nisu se ostvarile. Knjiga na koju se pretplatio došla je u porodicu iste godine kada je on preminuo u najboljim godinama svog života. To je bila, verovatno, i poslednja knjiga na koju se pretplatio.
Za nas je danas zanimljiv spisak pretplatnika na kojem se nalazi i Stefan Mokranjac — otac. U tom spisku iz Negotina, koji koristim pri ovom ogledu, stoji da su građani Negotina otkupili čak 50 primeraka, što je priličan broj; knjiga je u to vreme bila skupa, a pismenijih čitalaca malo. Pretplatili su se uglavnom pismeniji i viđeniji Negotinci, iz načelstva, zatim, učitelji, trgovci, kalfe i đaci. I Mokranjaca je bio zapažen broj: trojica. Svi su se potpisali prezimenom Mokranjac, a ne Stojanović.3 Tako: Лазаръ Мокраєвацъ, бак(алин), Ђорђе Мокраєвацъ фур. (треба: ћурчија) и Стефанъ Мокранецъ, bez upisanog zanimanja. Ovi podaci značajni su i za rodoslov familije Mokranjac, jer se njima utvrđuju i ispravljaju neke (pret)postavke izložene u porodičnom stablu. Na primer: Lazara je bilo dvojica: bakalin je bio brat Stefana, kompozitorovog oca, a student prava, koji je preminuo na studijama, bio je njegov sin, a Stevin rođeni brat; prvi je imao porodicu, a drugi se nije ženio i preminuo je od tuberkuloze. Drugi brat Stefana Mokranjca, trgovca, Đorđe, na ovoj listi prenumeranata, bio je ćurčija. Ovde je to slovna greška. Da je to njegovo pravo zanimanje, pokazuje jedan dokument iz 1841. godine u kojem stoji: "Opštinari i esnafi negotinski žale se na strance koji gotovu robu donose i na sitno prodaju". Žalbu je "u ime celog esnafa ćurčijskog" podneo: Đorđe Stojanović.4 Taj Đorđe bio je stric Stevanu Mokranjcu kompozitoru i imao sina Đorđa Stojanovića u beogradskoj bogosloviji, koga je Steva kao beogradski gimnazista posećivao.
Još jedna knjiga otvara nam vidike o potomku Đorđa Stojanovića Mokranjca, negotinskog ćurčije. Njen naslov je: Pećine (Katakombe). Priča iz prvih vekova Hrišćanstva, posrbio đakon Živojin, katiheta Beogradske gimnazije, Beograd 1869. Među prenumerantima te knjige iz Negotina upisana su kao Stojanovići dva Mokranjca: Coka (Stojan) Stojanović, pomoćnik kmeta negotinskog, a kao "skupitelj upisnika" — Đorđe Đ. Stojanović, paroh Mokranjski, za sinove Petra i Tasu. Prevodilac i izdavač knjige, đakon Živojin (u monaštvu: Kiril Jovičić, 1837—1908) svakako je i lično poznavao sveštenika mokranjskog, a posle i negotinskog Đorđa Đ. Stojanovića, jer je on kao skupljač upisnika po Negotinu i okolini formirao spisak zainteresovanih za knjigu i poslao ih prevodiocu tog dela.
Može se dodati da je i mladi Stevan Mokranjac kao kompozitor poznavao jeromonaha Kirila, koji je bio znatni pojac duhovnih pesama svoga doba, pa je od njega neke crkvene pesme i napeve čuo i stavio na note.
Sve navedene knjige imale su nekog uticaja i na mladog Stevana Mokranjca, koji nije zapamtio svog oca, kao ni kompozitor dr Jovan Paču (1847—1902) svoga. Očevi su bili plemenitog kova, pa su takvu decu i rađali, iako su rasla kao siročići. Ali, knjige očeve su ostale i sigurno su ponekad uzimane u ruke da se prelistaju, pogledaju, sa setom i tugom da ih je roditelj nekad kupio i poklonio svojoj deci, "Od oca je ostanulo sinu", kazuje desetercem srpska uzrečica.
U mladim, gimnazijskim danima, Stevan Mokranjac, iako vrlo siromašan, produžio je očevu osobinu: da se pretplaćuje na knjige i da ih čita sa interesovanjem. To nam potvrđuje jedna poučna dečja i omladinska knjiga koja je izašla 1870. godine u Beogradu pod naslovom: Istinske priče i pouke za decu, s francuskog preveo književnik Milan Đ. Milićević.
I ta knjiga je izdata putem predupisnika ljubitelja knjige iz svih krajeva kneževine Srbije. Među prenumerantima iz Negotina koji su otkupili 30 knjiga, nalaze se opet ugledniji i pismeniji građani: trgovci, učitelji i učiteljice negotinske, gimnazisti, pa čak i neke devojčice iz osnovne škole. Prvi na listi gimnazista, kojih je tako malo, upisan je: Stevan Stojanović, učenik IV razreda polugimnazije negotinske. Tada je taj momčić imao oko 14 godina i to je upravo onaj docnije slavni srpski kompozitor, tvorac Rukoveti i mnogih drugih klasičnih dela duhovne i svetovne srpske muzike — Stevan Stoj anović Mokranjac (1855—1914). Ljubopitljivi smo da saznamo šta je u toj knjizi našao mladi Stevan Mokranjac.
Kada danas okrenemo listove te u potpunosti posrbljene knjige, primećujemo i neke priče kao što su Violina ili Dva dobošara, koje govore o muzičkim instrumentima, violini i dobošu, i koje su svojom sadržinom mogle i dublje da zainteresuju mladog gimnazistu i muzičara Stevana Mokranjca. Da je ova priča mogla da ima i svoj mali uticaj u Mokranjčevom docnijem muzičkom stvaranju, na primer, tako poznate VI Rukoveti — Hajduk-Veljko, može se uveriti svako ko je bude pročitao.
Sitnice čine delo!
Đorđe Perić
_______________
1 Đorđe Perić: Mladi Stevan Mokranjac — žitelj Negotina, Razvitak, 219/220, 2005, 138—149. Ogledu je priložeia i jedna stara gravira Robinsona iz te knjige.
2 Arhimandrit Kalinik Pajsijević (Trnovo, Bugarska, 1813—1858, manastir Sv. Petka Izvorska kod Paraćina) ubijen je od nekog seljaka iz sela Izvora. Manastir Sv. Petka Izvorska spada u znamenite srpske srednjovekovne manastire, u kojem su, po predanju, jedno vreme počivale mošti Sv. Petke, koje su prenele 1397. iz Jedrena u Srbiju kneginja-monahinja Jevgenija (Milica) i monahinja-pesnikinja Jefimija
3 Poznato je da su za vreme vlade Aleksandra Karađorđevića (1842—1857) sve familije u Srbiji morale da se odluče za jedno prezime i da nisu više smeli s kolena na koleno da ga menjaju. Zato su se svi Mokranjci morali odlučiti za prezime Stojanović u svim zvaničnim aktima (od 1852 godine), a prezime Mokranjac (po mestu Mokranju, odakle su poreklom), morali su napustiti. Docnije pak, da bi se razlikovali od Stojanovića koji nisu Mokranjci, oni su prihvatili to drugo prezime.
4 Tihomir R. Đorđević: Arhivska građa za zanate i esnafe u Srbiji, Beograd 192 5, dokument br. 112.
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #7 poslato: Mart 09, 2013, 11:42:11 pm »
|
|
**
POSLEDNJA SUZA MOKRANJČEVA
Na taljigama od Beograda do Skoilja, kroz onoliku gungulu izbezumljenog naroda, bila je to suluda ideja, i s pravom joj se njen Steva suprotstavljao — tek sada do kraja jasno uviđa gospođa Mica dok joj muž, evo, zasvagda sklapa oči na rukama Nušićevim. Ako je pred neprijateljskim bajonetima već moralo prestonicu napustiti, nije trebalo bolesnog starca, kome se, izgleda, otkačila neka žička u glavi, truckati čak do Dušanovog mosta na Vardaru, ali Ben-Akiba je bio uporan: u Skoplju će Mokranjac biti u sigurnosti i moći će da, na miru, završi i tu svoju poslednju "Rukovet" do koje mu je veoma stalo. Jao, bolje da su ih Austrijanci poklali usred Beograda, manje bi muke bilo! Kad se samo seti one gužve, onog krkljanca, na Slaviji: jedva su se probili. Sve je bilo zakrčeno od uzavrelog naroda, žena i nejači, u toj bežaniji bezglavoj, u tom metežu: od dece u kolevkama pa do krkavih starica s dušom u nosu, koje su jedva uspevale da se sklone u stranu kako ne bi bile pregažene. Sve je to besomučno hrlilo na jug i nije marilo jedno za drugo: u spasavanju života ljudi su veoma grubi i bezobzirni, nesaosećajni — svako samo sebe gleda. Takva je to panika bila, takav haos, lom, čitava rulja ona izbeglička, da je to prosto ličilo na nešto nezamislivo, na ružan, košmaran san iz kojeg se čovek teško budi — svi su bili u agoniji.
A Nušić ih je dočekao raširenih ruku, izgrlio i izljubio Stevu, onako polumrtvog, i počeo da mu peva, kroz suze radosnice: "More, sokol pije voda na Vardarot ..." A i Steva je živnuo kad je čuo pesmu. Činjaše se da dolazi k sebi, jer je — gledajući u poznate mu brkove — upitao: "A gde smo mi ovo?!" Tako je kod Stalaća pitao više puta: "Mico, gde smo mi ovo?"
"Kod Stalaća, Stevo" — rekla je podižući mu glavu na nešto meko.
"Šta ćemo mi kod Stalaća?!"
"Bežimo, Stevo, bežimo, valjda vidiš. U zbegu smo."
"Šta hoće taj Mehmed opet?!"
"Jao, Stevice, Švabe nas jure, a ne Turci. Stavi ovu tableticu pod jezik i ćuti, molim te."
"A refren je tu: Cojle-Manojle" — reče Mokranjac.
"Mikrointervali nisu toliko važni. Ipak, daj mi olovku, Mico..."
Uporno pokušava da ustane, pašće iz kola! Za sve vreme mora da ga pridržava i ubeđuje se s njim: umreće joj u putu! Kad je znala u kakvom je stanju, nije ni trebalo da kreće s njim. Na ovu Golgotu!
Doduše, bio je Mokranjac u putu miran i poslušan kao dete, ali na momente se upne iz petnih žila da ustane, digne ruku i počne da diruguje.
"Jao, Stevo, čoveče, nije trebalo da progutaš tableticu!"
On opet:
"A gde smo mi ovo, Mico?"
"Kod Stalaća, Stevo, kod Stalaća."
Na to on otvori oči i potraži njene, a usne mu zadrhtaše:
"Vadili su jabuku od zlata
iz Morave dok proleća jezde,
cvetale su trešnje oko vrata
divnoj ljubi vojvode Prijezde."
Ona se začudi otkud njemu to, pa ga i upita, no on samo promrsi: "Cojle-Manojle" i potonu opet kao u neki dremež, polusan. Malo posle izusti tiho iz te letargije: "Rodiće se, zasigurno će se roditi..."
Neće ništa više da ga pita, da ga zamara. Toliko je bilo tog njegovog buncanja i bulažnjenja u putu, da je ona sve više uviđala da mu se život bliži kraju. Samo da ne padne u komu dok stignu do lekara.
Bože, nije ni znala kako je to Skoplje daleko, kako nam je domovina prostrana. Koliko njiva, livada, bašti, vinograda, voćnjaka, šumaraka od Avale do Kajmakčalana! Koliko lepote božje pod kapom nebeskom! Nije ni čudo što se Bugari lakome za Moravu, zelenu dolamu ...
Seća se Mica da je jednom rekla svom Stevi, kad su još mladi bili i kad joj je on, držećije u krilu, pevušio na uho nešto setno, narodno:
"Kako su nam pesme žalne!"
Mirno joj je odgovorio:
"Pa, Srbija je zemlja gde se pesmom plače, gde se suzom peva."
I, evo, on sad, umirući, nešto šapće, nešto mrmlja, pa ne znaš da li on to plače ili peva. Razabiraju samo, i Nušić i ona, sa usana Mokranjčevih:
"Ja popej ..."
I poče Mica da mu pevuši, vidi da umire. To je njenom Stevi bila najomiljenija pesma, otkako mu ju je Šanko, uz ćemane, otpevao jednom u Negotinu, no nije stigao da je harmonizuje za horsko pevanje.
A Nušić, potresen, spusti glavu Mokranjčevu na uzglavlje, pa i on prihvati:
"Ja popej, Velo Velkova,
iz jedno grlo dva glasa ..."
Gledaju poslednju suzu Mokranjčevu, pa se i međusobno pogledaše i još jače zapevaše, zaridaše ...
Ljubiša Rajković Koželjac
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #8 poslato: Septembar 18, 2013, 09:22:55 pm »
|
|
** PORUKA I OPORUKA STEVANA STOJANOVIĆA MOKRANJCA (Besedna reč u Negotinu, 13. septembra 2013.)Poštovana muzička Srbijo, dragi Mokranjčev Negotine i cela naša Veljkova Krajino, dragi gosti Negotina, dame i gospodo, preosvećeni vladiko Timočki, dragi naš gradonačelniče Negotina, poštovana gospođo selektor Radović, gospodine direktore festivala, sveti oci, umetnici Krajine i Srbije ...
Odista je uputno i korisno, lepo i nezaboravno — biti danas u Negotinu! Tajanstveni i svagda nepredvidivi usud stavio me, evo — ovog trena — licem i dušom pred Vas da Vam se radosno pridružim u činu pune zahvalnosti i odanosti Velikanu Srpskog Zvuka — STEVANU STOJANOVIĆU MOKRANJCU, maestru melodike i komponistike, diskretnom i umešnom horovođi i, nada sve, Učitelju.
A ko je taj Učitelj?
MOKRANJAC — prvak i samotnik, usudnik i podvižnik!
Četiri magične reči koje mi prvo padaju na um.
MOKRANJAC — Negotin, Beograd, Srbija, Svet.
Četiri kardinalne geografske tačke Mokranjčeve biografije.
Majka-Marija, supruga Marija-Mica, sin Momčilo, kompozitorsko delo kao poruka i oporuka Stevana Stojanovića Mokranjca.
Domovina i sloboda, vera i Bog.
Još četiri neuporedive reči-pojmovi koji za Mokranjca nemaju cenu, jer mu to omeđuje i formira lik i karakter, delo i doseg tog dela. Svedoci smo i akteri danas teskobnih i tegobnih uslova u kojima se kreiraju srpska umetnost i kultura, pa i naša duhovnost, kao i onog svojevrsnog egzistencijalnog (a nada sve moralnog) kolapsa i posrnuća sveta u celini. "Kuda to ide Srbija?", pitamo već danima, decenijama, a možda i puna dva veka: usud ili udes?
Neka nam, dragi prijatelji, Mokranjčev put bude opomena i melemna uteha, upitnik i uputnik. Rekao nam je pre više od veka, još 1900. godine, kao da to kazuje i samom sebi: "Ti ćeš i dalje, kao i do sada raditi, zato što osećaš da treba raditi; radićeš, jer misliš da treba da ostaviš za sobom vidnu stazu kojom si išao, jer si ubeđen da svakom narodu — a koliko tek srpskom — valja poslenika, valja dela."
Kristalno jasno, utešno, uputno — zato i korisno. To je njegov kredo, poruka i oporuka, koja vredi i danas, ovog časa i trena. Ona je daleko samosvesnija, trezvenija i zacelo humanija od onog glasovitog Bodlerovog cinizma: "Umlatimo siromahe!"
Ne skrivam, evo, svoj iskreni ushit zbog toga.
Neću kazivati banalna i opšta mesta o Maestru i Velikom gospodinu, o jedinstvenom i neponovljivom — našem Stevanu. Baš zato što je on, nekako, najviše naš (ali i nacionalni i svetski!) nedopustivo nam je danas da o njemu mislimo i zborimo olako i površno, a još manje — neumesno laskavo, patetično ili pogrešno. Onaj NAJVEĆI I NAJTAČNIJI MOKRANJAC za nas je — on sâm, kako ga je Bog vaseljenski dao, ako ga pažljivo slušamo i dobro čujemo, a oličen u svom besmrtnom kompozitorskom delu (navedimo tek simbolično — petnaest Rukoveti, dva Opela, Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog, Kozar, Primorski napjevi, Svetosavska himna, Fuge, Akatist Bogorodici, Svadbena pesma, Himna Vuku Karadžiću, Tebe Boga hvalim, Smrt majke Jugovića, Pred spomenikom kneza Miloša, muzika za "Ivkovu slavu", Ruske narodne pesme, pesme za "Zonu Zamfirovu", Tropar Svetom Jovanu Damaskinu, aranžmani za mađarsku, bugarsku i tursku himnu ... i tolike druge svetovne i druge kompozicije).
Za divno čudo, Mokranjčev kompozitorski opus započinje u njegovoj petnaestoj godini (1871) harmonizacijom za muški hor pesme "Lulo moja srebrom okovana" i traje 43 godine, do same njegove smrti (1914. u Skoplju) kada komponuje Zmajevu pesmu "Zimnji dani", a sa čijim notnim zapisom odlazi i u grob, kako nam to potresno navodi njegova supruga Marija.
Mokranjac se istovremeno bavi i melografskim zapisima narodnih pesama i melodija, već od 14-te svoje godine (dakle, to je ona osnova za sve što će potom uslediti), ali se on kasnije još i više posvećuje (pre i posle svojih studija u Minhenu, Rimu i Lajpcigu) pedagoškom pozivu, kao i utemeljenu i punijem razvoju naših nacionalnih i muzičkih institucija, društava i horova. Navedimo one najbitnije: Beogradsko pevačko društvo, Pevačko društvo "Kornelije", Akademsko pevačko društvo "Obilić", horovođa je u Negotinu i beogradskim školama, osniva prvi gudački kvartet u Beogradu i Savez pevačkih društava u Srbiji, čiji je prvi predsednik, prilježno i strasno deluje kao direktor i profesor Srpske muzičke škole, one koja danas nosi njegovo ime.
Ecce homo! Evo čoveka!
Ne oklevam, zato da iskažem pitanje-Uskliknik: Koliko je samo danas, 99 godina posle Maestrove smrti, tačno ... onih koji Mokranjca mogu smatrati i nazivati svojim istinskim Učiteljem? Previše, premalo, možda i nimalo? Nemojte taj odgovor kazivati nikom.
"On je, po rečima njegovog učenika i kasnijeg saradnika Miloja Milojevića, jedan od ono malo duhova u našem društvu koji je znao šta može i koji je još bolje znao šta hoće, koji je umeo da izrazi šta može i koji je još bolje znao šta hoće, koji je umeo da izrazi svoju volju i da do poslednjeg detalja izdelje svoje umetničko obličje, učinivši ga apsolutno vernim ogledalom svoga duha."
Upravo zbog jedinstvenog spoja nekoliko bitnih komponenti njegove ličnosti (muzički stvaralac, melografski delatnik, dragoceni pedagog i organizator) našeg Mokranjca mnogi i nazivaju "Muzičkim Vukom", jer je i on, u sferi srpske nacionalne muzike, izveo isti zahvat i podvig koji je Vuk Karadžić svojedobno preuzeo u oblasti književnosti i jezika. Taj vukovski jezih i duh, u Mokranjčevom opusu, delovanju i podvigu, prirodno i zahvalno dobio je još jedan vid: plemeniti i čisti Zvuk!
Mi danas zborimo Vukovim, a pevamo Stevanovim srpskim jezikom.
Jedan narod — jedan jezik i jedna pesma, eto nam Zlatne knjige našeg narodnog duha u celini i prirodnosti.
Mokranjac je nedvosmisleno i neponovljivo oplemenio naš narodni melos (lirski i epski) i kanonski ga amagalmirao u svom kompozitorkom delu, ali ga je uskladio i sa duhovnom komponentom našeg crkvenog pojanja, kojem je dao "božestveni" impuls i oblik u vidu dveju Liturgija i dva Opela, kao i tolikih pojedinačnih kompozicija, kondaka, tropara i službi.
Poseban i najviši stepen stvaralačkog dosega i poduhvata, Mokranjac je obezbedio i plemenitom vezom zvučne Srbije i nad-zvučnog sveta. Usuđujem se kazati: Posle velikih postignuća u graditeljstvu i živopisanju naših srednjevekovnih manastira, kao i blistavog prodora i prijema u Evropi srpskih narodnih pesama (to je ta Vukova zasluga i njegova veza sa Geteom!) tek je Mokranjčev muzički opus otvorio velika vrata evropskih metropola i muzičko-umetničkog sveta. Naš poznati dirigent i izvođač najvećih dela Mokranjčevog opusa (Liturgije, Opela i svih Rukoveti) Mladen Jagušt iskazuje: "Mokranjac je učio na majstorima vokalne tehnike, na najboljim primerima vokalne polifonije. Najpre je bio u Lajpcigu, a Lajpcig je Bah. Zatim je otišao u Rim, u rimsku školu, u kojoj je valadao Paletrina, Iz ove dve škole Mokranjac je poneo ono najbitnije. Od Palestrine je naučio vokalni kontrapunkt koji je u skom dijapazonu. Isto tako kod Baha nije bila polifona tehnika ... već je prvo sadržaj pa onda tehnika, tačnije vrhunski sklop sadržaja sa tehnikom. On je sve podredio sadržaju, ali je tehnika bila fantastična. Mokranjac je imao upravo to — sadržaj i fantastičnu tehniku vođenja glasova."
A evo šta kaže o istom pitanju jedan nemački dirigent, kompozitor i pevač, Folfang Knape. "Kod Mokranjca sam pronašao idealnu vezu između narodne melodije i milozvučnog, svetlošću protkanog, klasično-romantičnog stava, spojenog sa zanosnom dinamikom i upečatljivom jezičkom ritmikom ... malo je dela napisanih za hor koja zahtevaju tako puno agogike, toliko osećaja za izbalansiranost zvuka, a opet toliko hrabrosti za snažno emotivno ispoljavanje." Folfang Knape je, pored Bahove Pasije po Mateju, Mocartovog Rekvijema i Hajdnovih Godišnjih doba, impresivno tumačio i izvodio Mokranjčeva dela, pa je tako gostovao i u Negotinu (1988) na "Mokranjčevim danima", sa horom iz Barzinghauzena. Utoliko nam je njegov stav i iskaz dragoceniji.
Konačno evo nas u bitnom središtu svih pitanja: Zašto Negotin? I šta to sve, za nas u Negotinu i celoj Srbiji, predstavljaju "Mokranjčevi dani", u njihovom gotovo poluvekovnom rastu i trajanju uprkos svemu, tačnije — u traganju i zračenju, u memorisanju i živom tumačenju samog Mokranjca?
Lep i tačan odgovor nalazimo u iskazu dvojice zaslužnih tvoritelja ove naše manifestacije, profesora Predraga Miloševića i akademika Dejana Despića, koji nam kaže: "Zašto je, pre svega — kako veli profesor Milošević — izbor pao na Negotin? Zar je uopšte mogao pasti drugde, nego na grad u kojem se veliki kompozitor rodio i ne samo prvi put čuo narodnu pesmu, koja će ga pratiti kroz ceo život, već i prvi put sâm zapevao u malenom horu Stare crkve, u čijem temelju počivaju (ne samo doslovno) kosti Hajduk-Veljka? Narodna pesma, crkveno pojanje, horski zvuk i slavna istorija — ta četiri stuba Mokranjčeve umetnosti stekli su se tu na jednom mestu, da trajno odrede i njegov životni put i celo njegovo delo."
Kad je reč o Mokranjcu, neka vrsta objedinjujuće metafore može biti i misao časnog profesora Mihajla Vukdragovića, možda najzaslužnijeg među onima koji su, gotovo pre pola veka, izveli dva velika podviga: konačna obnova rodne kuće Mokranjca u Negotinu i ustavnovljenje Mokranjčevih dana (1966) a koja gotovo da ima nečeg magično-ritualnog u sebi: "Njegova krvno prisna povezanost za narodnu melodiju nije, kao što to ponekad biva, prolazni fenomen ..."
I za nas danas, Mokranjac je bio i ostao neprolazni fenomen i živa umetnička veličina, ona "možda najsjajnija figura naše kulture uopšte", kako to smelo iskazuje Miodrag Stefanović, dični Negotinac koji je celog sebe godinama ugrađivao u bit i nit Mokranjčevih dana. Upravo njemu, kao vrsnom i nesebičnom kulturnom posleniku, nedavno preminulom a nezaboravnom, posvećujem danas ovu moju besednu reč "Poruka i oporuka Stevana Stojanovića Mokranjca".
I nek se — još jednom — zaori besmrtna "Šesta rukovet", najlepša i najpotresnija himna našem Negotinu i Hajduk-Veljku!
A vama svima neka bude lepo i nezaboravno.
Živeli!
Adam Puslojić
Beograd — Negotin, 7/12. septembar 2013. .jpg)
Stevan Stojanović Mokranjac sa suprugom Marijom i sinom Momčilom (1902)
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
| Angelina
|
|
« Odgovor #9 poslato: Septembar 18, 2013, 09:54:17 pm »
|
|
** RODNA KUĆA STEVANA STOJANOVIĆA MOKRANJCA .png) Rodna kuća Stevana Stojanovića Mokranjca (1856—1914), istaknutog srpskog kompozitora i muzikologa, autora čuvenih Rukoveti, pretvorena je 1964. u spomen-muzej. Kuća u Dositejevoj br. 7 sastoji se od dva dela i, zajedno sa vrtom oko nje, predstavlja zaokružen memorijalni kompleks. Osim ličnih Mokranjčevih predmeta, u kući se nalazi osobita etnografska zbirka nameštaja i pokućstva iz njegovog doba. Ispred zgrade je 1981. otkriven spomenik ovom velikanu srpske muzike, rad vajara Nebojše Mitrića. U čast Stevana Mokranjca 1965. osnovana je muzička manifestacija Mokranjčevi dani, koja se održava svake godine u septembru, kada se organizuju koncerti, naročito horske muzike, savetovanja muzikologa i etnomuzikologa, slikarske izložbe i priredbe izvornog folklora.Kulturna riznica SRBIJE | sastavio i uredio Jovan Janićijević | IDEA | Beograd, 2005.Fotografija preuzete sa sajta: Čarolija istoka
|
|
|
Sačuvana |
|
|
|
|
