Narod koji ima najkraće pamćenje na svetu

Zahuktava se kampanja za drugi krug predsedničkih izbora u zemlji Srbiji, postojbini čudne vrste ljudi sa pamćenjem poput kokoški (koje nisu na sedativima). Bez želje da podržavamo ijednog od kandidata savest nam ne dozvoljava da prenebregnemo činjenicu da se naši političari ne plaše onih građana koji vežbaju svoje vijuge memorisanjem određenih događaja ili jednostavnim odlaženjem na YouTube, prepun njihovih, nažalost, javnih istupa. Oni se uporno bave onim temama koje bi im u svakoj normalnoj zemlji marketinški stručnjaci zabranili da pominju, poput URS-a i stranačkog zapošljavanja.

Ali najneverovatnije je to što ovih dana Aleksandar Vučić iz Srpske napredne stranke, nekada Miloševićev ministar informisanja, teatralno objašnjava narodu kroz kakvu medijsku golgotu su naprednjaci prošli. Sa sve onim njegovim patetičnim frazama, zbog kojih bi mu bolje bilo da postane scenarista latinoameričkih sapunica a ne naših sudbina. Da li nas pomoću javnog vodovoda drogiraju da se njihove prošlosti ne sećamo, ili iz nekog razloga zaboravljamo da je ova osoba učеstvovala u zatvaranju Dnevnog telegrafa i Danasa, i donošenju najgoreg zakona o informisanju u istoriji naše male zemlje?

Iz "Vesti u 10" Studija B, 11. 10. 1998 - saopštenje ANEM-a i pismo tadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika Nenada Cekića Aleksandru Vučuću, tadašnjem ministru za informacije u Vladi Srbije.

Da podsetimo, Vučić je 1996. godine imenovan za direktora Hale Pinki u Zemunu. U javnost su nekoliko godina kasnije isplivale afere tada radikala Vučića oko poslovnog prostora, oko oglasa u stranačkom glasilu SRS-a „Velika Srbija” koji je koštao 100 000 dinara i slično, a o tome je pisao „Evropljanin”, pod rukovodstvom Slavka Ćuruvije. U to vreme otprilike SRS je ušao u Miloševićevu vladu a Vučić je izabran za ministra informisanja. Potpomogao je donošenje zakona po kome su novinari koji se drznu da pišu o vlasti kažnjavani ogromnim novčanim svotama, što je vodilo gašenju nekih opozicionih listova. Samo dan nakon prestanka bombardovanja zabranjena su tri beogradska dnevnika, koja su „širila defetizam”. Ovu akciju vodio je Vučićev pomoćnik Miljkan Karličić dok je Vučić novinarima koji su izbačeni iz redakcija uporno ponavljao da on ne zna ništa o tome. Nedelju dana posle toga, na Vučićev zahtev po hitnom postupku je usvojen taj ozloglašeni zakon o informisanju.

Vlast je tada tvrdila da je pre donošenja zakona održana „sveobuhvatna javna rasprava širom Srbije”, iako su predlog zakona poslanici videli tek deset sati pre početka sednice Skupštine. Poslanici SPO-a su zbog ovih nelegitimnosti, koje je Vučić nazvao sitnicama, napustili parlament. Vojislav Šešelj i Milovan Bojić su se, prilikom usvajanja zakona, pozabavili i pitanjem da li je vlasnik „Dnevnog telegrafa” Slavko Čuruvija „debeovac”, „strani špijun” ili podnarednik NATO. Da vas ne zamaramo sada pravnim rečnikom, rećićemo samo da je ovaj zakon ozbiljno kršio tadašnji Ustav nekakvim odredbama o reciprocitetu „političko-propagandnog sadržaja”, pod šta bi moglo da se podvede bilo šta. No, najbizarniji detalj iz ovog zakona bila je odluka da je zabranjeno objaviti bilo čiju fotografiju ili izjavu ako ta osoba to nije izričito odobrila.

Prema podacima Gordane Suše, koja je bila na čelu NUNS-a u vreme kad je Vučić bio ministar, vrednost kazni na koje su po hitnom postupku bili osuđeni Dnevni telegraf, Evropljanin, Danas, Glas javnosti, Blic, Studio B i mnogi drugi mediji, prelazi milion tadašnjih nemačkih maraka. U to vreme novinar Slavko Čuruvija je ubijen, pet novinara je osuđeno na zatvorske kazne, a oko 250 ih je bilo pozivano na informativne razgovore. Nekoliko dana pre Ćuruvijinog ubistva u dnevnom listu Politika ekspres on je optužen za „priželjkivanje bombi i izdaju”. Ništa sofisticiranije reči nisu koristili ni radikali, pa i Vučić, u skupštinskim nastupima na temu opozicionih novinara. Ova gebelsovska tehnika već neko vreme koristi se za stvaranje atmosfere u kojoj je lako ukloniti protivnike bez prevelikih empatija javnosti.

Danas, taj isti Aleksandar Vučić ima obraza da izjavljuje kako je kandidat njegove partije cenzurisan u medijima, a sam Tomislav Nikolić da prolazak u drugi krug mora da čestita sebi „na tome što sam sve izdržao u ovoj kampanji i da vama (novinarima) obećam da nikada, kada pobedimo Srbija neće biti poprište ovakve kampanje i tiranije vladajuće stranke i predsednika republike nad drugim građanima”.

Časopis Preko ramena ne želi da se stavlja na stranu bilo koje partije, niti objavljuje PR tekstove bilo kog političara. Ne želimo da utičemo na vaš izbor, ali vas molimo da ga napravite racionalno. Ne dajmo da nas političari tretiraju kao da smo infantilni, sećamo se ko su, šta su, šta su imali i šta sada imaju, svi oni.