Симо Матавуљ

Бока и Бокељи

Приредио Горан Максимовић

Садржај:

Бока и Бокељи

I

ОПИС БОКЕ. - ЗНАТНИЈЕ ПОВЕСНИЧКЕ НАПОМЕНЕ И СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ.

Љубиша је кићеним језиком описао Боку; али због мноштва речи и изрека из бокељског наречја његов је опис, на многим местима, слабо разумљив источним Србима. Осим тога, Љубиши не беше главна намера да буде путни вођ "извањцима" кроза свој завичај, него је, канда, хтео да својим ближим земљацима истакне природне лепоте и неке повесничке успомене бокељске. То се види по томе што се најрадије уставља на местима и појавама које га, као Бокеља, највише занимају, и што не бира лакши и природнији начин приказивања. Неће, дакле, бити излишно да се Бока опише књижевним језиком, са знатнијим потанкостима, и да се читалац проведе кроза њу како је најзгодније, тј. улазећи у њу како и море улази. Али, опет, да не узбуде овај опис сувише сухопаран, биће на више места у овом одељку зачињен речима Љубишиним.

Један рукав Јадранскога мора продро је кроз брда и вијуга се као латинско С, у дужину 29 километара, а у ширину веома неједнако, негде до 10 километара, а негде једва један.

Тај се затон зове: Бока Которска, или просто:Бока.

"Бока" је реч талијанска и значи: уста, ушће, дакле тај би се затон правилно српски могао звати:Которско ушће.

Од Дубровника плови се парном лађом ка југу 4 до 5 часова докле се стигне до Боке. Лађа сврне налево. Јесени и зими, кад дува кривац ветар, те улећу бесни вали у Боку, ни најјача лађа не може ући, премда мало даље у затону море је сасвим мирно.

Лађа пролази кроз теснац неколико тренутака, пак се пред очима путниковим разлије први бокељски пристан. Како се лађа примиче, тако се промаљају међу густим зеленилом беле куће. Место је стрмо. Од мора навише мрке, дебеле зидине загрлиле су један део тих кућа. Тој некада јакој тврђави данас је "брштан покрио испукле зидове, да му скрије плаве од олова развалине", вели Љубиша. Градић се зове Херцег-Нови, обичније Нови, и има са предграђем нешто више од 1000 становника. Нови се често помиње у народним песмама ("Новкиња ђевојка"), а бесмртни владика Раде му припева у "Горском вијенцу":

"Нови Граде, сједиш накрај мора и валове бројиш низ пучину, како старац на камен сједећи што набраје своје бројанице..."

Град је зидао Стефан Твртко, краљ босански, седам година пре косовске погибије. У половини XV века притврди га Херцег Шћепан, (Војвода Стјепан Косача), те се по његовом имену и прозва:

Херцег-Нови. За четири века око Новога пролило се толико крви хришћанске и турске да би се њом могла исписати сва његова повест по његовим бедемима, као што се чита у лепој књизи Новљанина Тома К. Поповића: "Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице". Место је лепо, здраво, готово све обрасло у питомом прорашћу. Становници су на гласу као честити људи и Срби. Новом припада неколико села и чине са градом заједничку опћину од 8 000 душа.

Кад путник стоји лицем према Новом, с леве му руке продире море у малу равницу, која је опкољена брдима. То је Суторина. Суторина је почетак херцеговачког земљишта. У старо време то бејаху солила, а доскора беше ту турска тврђава, коју у првој херцеговачкој буни (1854) освоји Лука Вукаловић, а у потоњој (1875) устаници разорише.

Испод Новога лађа се креће ка југу, те, након неколико минута, минувши манастир Савину, чувен због лепог видика, прође се један рт (језик на мору), разлева се као повелико језеро, обрубљено брдељцима и кућама.

Прешавши ту ширину, опет се уђе у теснац, који је доста налик на дунавски Казан, и у коме, при дну високих брегова, виде се, напремасе, два питома села. Тај се теснац зове Вериге, зато што су у старо време, свакога вечера, дебелим веригама копчали супротне обале да спрече улазак гусарским лађама. Колико је пута у томе кланцу одјекнуо убојни поклич, врисак српског робља и вика дивљих барбареза (оцињских и барских гусара)!

Изишав из теснаца, тек тада се путник има чему зачудити! Голема водена раван разлила се надалеко, те на четири краја продире областо у обале, управ у корене високих брда. То су четири пристана: рисански, морињски, ораховачки и которски.

"Сасред ове локве угледан изгледа положај, с десне брегови Столива, окићени костаном (кестењем) у осоју, проглушују птичијим ћипиркањем; а с лијеве стране херцеговачке клисуре. Са према Пераст, варош уточена у голој стијени", - наставља Љубиша.

Путниковом оку најближи је Пераст, град при корену висока и гола брда, са 250 кућа и око 400 душа. Обратите пажњу на ту несразмеру између станова и становника! У старо време Пераштани бејаху на гласу јунаци и богаташи. Године 1654.одбранише се сами од турске навале. То њихово витештво задиви сав хришћански свет. Кнез Петар Зрињски отиде нарочито из Бакра у Пераст да поклони општини своју сабљу, нека им остане за вечити спомен његова поштовања. Пераштани су вазда били ватрени католици, али и свесни Срби. То тврде њихове "бугарштице" (старинске песме) које је скупио и у свет пустио Богишић. Те песме махом величају наше старе владаоце и јунаке: Душана, Лазара, Милоша, Ђурђа Смедеревца итд. А како су Пераштани одвајкада били просвећени и вешти морнари, показује тај знатни догађај што је Петар Велики њиховим људима поверио уређење руске морнарице.

Путујући ка Котору, Рисан није сруке, него је налево, зато свака лађа и не сврће к њему; Рисан лежи под високим брегом, на стрмени; он је трговиште једнога дела Херцеговине. Место има нешто више од 300 кућа и око 1200 становника. Ришњани понајвише тргују (са) стоком, те сваки одраслији познаје Херцеговину као своју кућу, а на гласу су као бистри људи. Вук Караџић, у своме "Ковчежићу" и у осталнм својим делима, прославио је то чисто српско гнездо, где се у највећој чистоти сачуваше: језик, ношња и обичај. Други Вук - Врчевић, рисањски син - у томе послу допунио је старијега Вука, те одиста, нема мањега српскога места којим се користила српска књига као Рисном.

Од Рисна до Котора плови се нешто више од једнога часа, а путника прате, с леве руке, клисуре, по којима ни козама нема приступишта. На подинама тих врлети налазе се Ораховац и господско село Доброта. Велике куће и лепе градине, што се ту нанизаше дуж мора, чине чудну супротност са величанственом дивљином високих гвоздова над Добротом. Славни талијански историчар Ћесаре Канту рекао је да баш због те невероватне супротности између велике питомине и велике дивљине та ширина бокељскога затона надмашује Босфор. А сад ево нас под старим Котором.

Дивно је рекао Љубиша: "Кад брод под Котор а сидро тежином утоне и о дно запне, боре се у путника двије жеље: хтјео би да изљегне на крај, да се одмори, а онамо жали што нема још заљева, да се боље нараји"...

Путник се сад налази пред окомитим и такође голим црногорским бреговима, те се мора зачудити - где се људи настанише и мора помишљати на љуту невољу која старе нагна да траже такво склониште! Под ребрима сурога гвозда, на малој равници коју запљускује море, збило се нешто преко 300 кућа опасаних тврдим зидовима. Како се с временом народ множио, куће су расле, те данас већина их стрше над тврдињом. Кривудасте улице, чести тргови, врева народа у различитој ношњи (у Котору је готово увек више Црногораца него на Цетињу) чине чудан утисак на путника. Осем мањих, прилично знатних, старинских дворова, највећу пажњу привлачи Трипунова саборна богомоља - "црква Димитрија" из народних песама, коју је Милош Обилић, кад је оно ходио да купи харач од Латина, буздованом пребацио. Саграђена је почетком XIV века, у византијском стилу. Средњи свод подупрт је стубовима коринтскога реда, а цркву красе знатне слике византијске и талијанске школе. У граду живи до 3000 становника. У тој тескоби лети тако припече сунце да се једва може дисати, а јесени и зими пролевају се над њим облаци, којима је готово увек обавијен врх високог Ловћена. Причају да се неки Енглез намерио у Котору, те му за четрдесет дана киша не даде никуд из њега. После двадесет година тај странац удеси негде на путу једног Которанина, те га запита: "Богати, дажди ли још у вашем граду?"

Остаје још да споменемо Будву, која није на видику кад се путује право од Дубровника ка Котору. Краћи пут ка тoме граду био би цестом преко Жупе, али је удобније, иако је дуже, вратити се истим путем кроз Боку, те разгледати леву њену обалу, коју мало споменусмо, где су лепа села и крајеви: Прчањ, Столиво Горње и Доње, Лепетане, Кртоле и Луштица - све је то неједнако и по висини и по обличју, а заодевено вечним зеленилом јужнога прорашћа. Изишавши из бокељскога затона, пустиш се Јадранским морем ка југу и после 3 часа, ако јужина не сузбије брод, стигнеш под полуострво, на коме је градић са 200 кућа и око 1000 становника. То је Будва.

Јужно од Будве, простро се крај на коме је деветнаест села једнога племена, једне славе, где је сваки образовани Србин у духу проживео уз Стефана Штиљановића, Кањоша Мацедоновића, попа Андровића и остале, које васкрсе златно перо Стјепана Митрова Љубише. Тих деветнаест села зову се и једним именом Паштровићи.

Свега је у Боци: 5 градова, 121 село са 8030 кућа од којихје 2000 пустих. Урођеника се броји на 35000, а од њих половина мушких живе изван завичаја. По вери три четвртине су православни, а по народности сви су Срби.

II

ЛЕТИМИЧНИ ПРЕГЛЕД БОКЕЉСКЕ ПОВЕСТИ.- ОПШИРНИЈЕ О КОТОРУ. - НАРОДНА ПРЕДАЊА.- ДОМАЋИ ПИСЦИ.

Сваки крај убаве Боке достојан би био засебна и опширна помена и описа.

Где год ногом станеш на тој класичној земљи, стао си на развалину, која често има знатну тежину у светској повесници.

Љубиша вели: "Рисан је давао некад име цијеломе залијеву, док му га не уграби Котор". Тим је хтео казати да се Бока у старо време звала "Рисански Затон" (Sinus Rhizonicus) а Бокељи се зваху "Ришњани" (Rhizunitae).

Бока се први пут у повесници помиње око 229. год. пре Христа, у време ратовања краљице Теуте. Орбини прича да су тројански бегунци населили ту земљу - дакле да је на њој први пут упирио огањ исти народ који и у Риму. Други веле даје Сицилија њена мати-отаџбина, јер је Дионисије Сиракуски тиранин послао прве насеобине онамо. Тит Ливије ставља Боку у варварску Илирију (Illyris barbara). Историчари још помињу да Теута, после утврђења мира са Римљанима, проживи своје последње дане у Рисну.

Стару Илирију већим делом подвргоше Римљани око 168. год. пре Христа. Тек касније повесничари помињу Котор, који зову Superbum Ascrivium. Тај је град био подаље од данашњега.

Кад с временом Римљани освојише све земље илирске, Октавијан их сједини и назваједним именом: Далмација.

O постању Пераста не зна се поуздано. Баловић Пераштанин тврди да тај град саградише Партени, у време рата Цезара и Помпеја. Али за Будву сви се слажу да је она била прастара феничанска насеобина, и да јој је име феничко.

После смрти цара Теодосија (395. после Христа), кад се царство подели између двају његових синова, Бока припаде западној половини. Од ње се одели кад дивљи народи поплавише римску државу. Јустинијан је преоте Остроготима и сагради тврђаву близу Ascrivium-а, где је данашњи Котор (532. год. после Христа).

За стопама Гота дођоше Обри (639. год. по Хр.[исту]) те, као доцније Солин и Епидаур, разорише и Рисан.

У оно време цар Ираклије позва Србе да освоје и населе Далмацију. Кад они то учинише, поделише ту своју нову постојбину, јужну Србију, на четири жупаније: Неретву, Захумлију, Дукљу и Травунију. Данашња Бока, с малим изузетком, припадаше Травунији.

Котор још за неко време оста чисто грчки. Пошто та земља постаде српском, задуго времена насељеници се отимаху да не буду сасвим подвргнути Грцима. За два пуна века или се ништа знатно не догоди у Боци или нам историја то не забележи. Год 867. по Хр.[исту]) би најезда сараценска, којој се снажно одупреше јужни Срби. Тада се Ascrivium одрече засвагда римског имена и прозва се Котором, а Бока Рисанска постаде Боком Которском.

Још мало речи да проговоримо о Котору, као главном месту те покрајине. У тим кратким напоменама огледаће се углавном и цела повест Которске Боке.

За време византијског владања Котор, као и сви остали градови далматински, имао је своју самовласт и своје повластице.

Год. 1180. узе га Стеван Немања. После његове смрти Котору постаде законити господар Немањин син Вукан. - Тако је и даље ишло до 1367. год., кад изумре лоза Немањића. Наши краљеви и цареви бејаху Котору законити господари, али му не окрњише унутрашњу самовласт, те је он и свој новац ковао.

После смрти нејаког Уроша признадоше Вукашина Мрњавчевића за господара, али кнез зетски Ђурађ Балшић мишљаше да има прече право на наследство Немањића, те опколи војском Котор.

Тада грађани и Вукашин замоле Млечиће за помоћ. На латинску претњу Балшић се окани освајања. Которани пак ослободе се и Вукашина, те постану сасвим независни, али их отада Млечићи не пуштаху из ока. Године 1378, августа 16, млетачки поморски војвода Виктор Пизани са силним ратним бродовљем ненадано освану под Котором и освоји га на јуриш. Град не оста дуго под Млецима, него пређе под Угре. После косовске погибије, страхујући од Турака, а слабо се уздајући у своје нове господаре, после дугога шћињања предадоше се добровољно Млецима 1420. год. и остадоше под њином влашћу до пропасти те државе (год. 1797). Тада се Бока предаде Аустрији. После девет година освојише је Руси, а наскоро предадоше је Французима. За све време Наполеонових ратова Бока се налазила између неколико живих огњева. У тој непрекидној трзавици год. 1813. Црногорци опколе Котор; после дуге одбране Французи се не предаду њима, него енглеском заповеднику, а он, примивши град, намести у њему Црногорце. Ови су га јуначки бранили неколико месеца од Ћесароваца, али морадоше попустити сили, те Немци уђоше 19. јула 1814. год. и унесоше ћесарски стег, који се и данас на граду вије.

У тим непотпуним, испретрганим подацима прескочио сам дуго и крваво ратовање Бокеља с Турцима, јер би требало много простора да се напомену само знатнији бојеви, а, с друге стране, та је борба сасвим слична крвављењу нашега народа по свим крајевима у оно време: Турци надвладају, буду потучени, опет надјачају, опет попусте, умешају се други народи - на југу највише Млечићи, па онда Геновези, папа и Шпањолци...

Кад Бока припаде стално ћесаревој круни (на Бечком миру године 1815), пришили су је уз Дубровник, - који готово у исто време, након четрнаест векова славнога, слободнога живота, Французи на веру заробише, па преручише другима, а други трећима. Дубровник и Бока постадоше два нова котара далматинска. Одонда до данас Бока је поступно и трајно сиромашила и исељавала се, о чему ћу доцније проговорити. Али је главни ударац злог удеса задеси године 1869, кад ћесарска влада стаде тражити да Бока даје војску, иако јој године 1815. писмено беше обречено да ће од тога бити проста. Бокељи се оружјем опру против те тражбе и задивише свет својим јунаштвом. Рат се заврши Кнезлачким миром, на коме се Бокељима потврдише старе повластице... и реч им се одржа до нове згоде, до године 1881.

Колико су, од давних времена до данас, силне мене и трзавице и мешање са толиким различитим народима утицале на душевне особине јужних Срба уопште, а Бокеља напосе, о томе је тешко што год поуздана казати; свакако је тај утицај морао бити јак, а коликоје преиначио народну ћуд, набоље или нагоре, о томе не може бити овде говора. Истинито је и поуздано ово: у Боци су српске успомене јаче од свих осталих; српске особине, у главном и најлепшем, истичу се јако; јуначки понос, уздање у себе, побожност без лицемерства, гостољубље, љубав према старим обичајима, неговање свога језика и песме - све је то у цвету.

Осим повесничких српских успомена, којих се пре дотакох, по целој Боци живе усмена предања, по којима се може сведочити како је снажна српска свест и сећање на заједницу и бољу прошлост целокупног нашег народа. Грбљани причају да је цар Лазар пореклом и родом из њихова племена, те да се стога и звао Грбљановић. Свети кнез Штиљановић био је одиста родом из Паштровића и сав онај крај зна о њему као да је јуче било. Спомен о боју косовском врло се често уплеће у обично "повиједање" и без песме. У приступу помену перашке бугарштице, које је скупио Богишић из старих рукописа, али оне и данас већином трају у памћењу старе чељади. У манастиру Бањи, крај Рисна, чува се један старински епитрахиљ, о коме народ верује да је био св. Саве, а има једна плаштаница коју је везла нека деспоткиња. Данашњи је храм манастира Савине Велики Госпођин-дан, где се 15. августа скупља велики сајам. Близу манастира има старинска Савина црквица, где на његов дан долази мноштво заветника. Сељаци, махом по Боци, посте великом српском просветитељу осан дана иако то црква не наређује. Народ прича да се једном, ту близу манастира, св. Сава одмарао, па како ожедне, а не би воде нигде у близини, светац удари штапом уједну стену, одакле онога часа провре поток, који и данас жубори и живо отиче у море. Много и много сличних приповедања о чудесима св. Саве има по Боци. Мратин дан обичније се зове дан "св. Краља", тј. краља дечанскога. Немањићи су долазили у Котор, те и о томе има доста успомена. Веле да се и данас чува у ризници саборне цркве ложичица којом се Душан причестио. Сваки ће вам Которанин с поносом показати Душанов грб, међу мноштвом других, над градским вратима, с грбаљске стране. За двоје младих вереника који се јавно милују, онако мало безобзирно, обична је реч: "Иду под руку као Ђуро и Јерина" тј. Ђурађ Смедеревац и његова Јерина. - Могао бих још напоменути мноштво различитих примера, који показују како је у успомени народа жива светла прошлост српска, али мислим да је и толико доста.

Писаних повесничких података и расправа о појединим крајевима Боке и о њој целокупној налази се подоста, особито у свим књигама "Српско-далматинског магазина", те некада готово једине умне ризнице свега јужног Српства. Тај годишњак и у томе послу, што се тиче Боке, достојно замењује”Шематизам православне епархије Бококоторске", у коме вредна рука данашњега владике Герасима Петрановића прибира старинске исправе, записе и остало што расветљује прошлост те земље. Заслужују помена и проучавања ови радови домородаца:”Бокељи у грчком устанку" од др Л. Томановића";у "Летопису Матице српске": "Повесничке успомене о Боци Которској" од Ј. Јелчића; "Повест Пераста" од Баловића; "Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице" од Тома К. Поповића.

Живот и обичаји Бокеља исцрпени су, може се рећи, до краја истинито и лепо, за што јамче, боље него моја реч, имена наших писаца које ћу сад споменути. Вук С. Караџић у "Ковчежићу" изнео је, пре неких четрдесет година, живот јужних Примораца, - да и данас његов опис ваља углавном. За њим дође његов имењак Врчевић, те рашири у велики обим Вукове цртежне слике. У Врчевићевој књизи "Три народне свечаности: Божић, Крсно име и Свадба", истина заступљена је Херцеговина и Црна Гора, али претежнији део има Бока. У поменутој књизи божићни обичаји захваћају двадесет и три одељка, слава дванаест, свадба двадесет и два. Љубиша је прославио и своје име и сво; завичај украсивши српску књигу уметничком обрадом типова и характера у романтичном духу. Најпосле чувеним српским путописцима Љубомиру Ненадовићу и др-у Милану Јовановићу не измаче Бока, предмет веома благодаран за ту врсту књижевности. Овде не спомињем туђинце, који су било у ком правцу о Боци писали; само ћу казати да је тај крајичак наше отаџбине, по свој прилици, туђинству боље познат него ма који други. Одиста је и неверно приказан, особито од Немаца и после буна године 1869. и 1881. То се не може оправдати, али се може разумети, јер је покретач томе народна мржња и политички рачун.

III

СТАРО ПЛЕМСТВО.- СТАЛЕЖИ У НАШЕ ВРЕМЕ.

У Средњем веку народ се у Боци делио на три сталежа: властелу, пучане и кметиће.

Силна беше властела которска још за времена српске државе. Породице Драго и Бућа као да бејаху род са Немањићима и Балшићима, те се често помињу у старинским листинама. После њих беху знатни домови: Буалица, Берићи, Срђићи, Биволићи, Луковићи. У Доброти - Ивановићи итд.

Пераст је имао дванаест племићких домова, међу којима најзнатнији беху: Вицковићи и Баловићи.

Нови је одњихао: Војновиће, Стратимировиће, Горакуће, Буровиће.

Будва: Медине и Бубиће.

Паштровићи су од старих времена готово сви властеличићи, а међу њима као да господством одвајаше кућа Зеновића; један огранак кнеза Зеновића налази се у пољској Подолији.

Рисан, ново ускочко место, није могао имати старе властеле, али је у њему поодавно гласна кућа Ћеловића, јер се многи "сердари" Ћеловићи певају у народним песмама.

Овде није потребе објашњавати значај и важност племства уопште, а у старој српској држави напосе. Може се само тврдити да је племство јужнога Приморја имало знатну улогу у државним пословима старе српске државе, па и касније, после расула царевине, код различитих династа. Неки од њих и у оно време припадаху западној цркви, али им то не сметаше да буду добри Срби и да се срођавају са осталим моћним племенима на пространој српској земљи, што свакако показује мудрост и темељиту државничку вештину наших старих. Разуме се да су властели уживали особите повластице у држави, али у јужном Приморју нису могли имати велика богатства, пошто земље не беше на одмет. Даље, зна се и то да нису народу били тешки као на западу. Пучани имађаху своја законом заштићена права. Још се чувају стари правилници неких дружина поморских и трговачких, у којима и властели имаху дела, с врло малим повластицама. Уопште претежност вишега сталежа огледала се у јавним свечаностима и у кажњивим делима. Положај кметића такође беше бољи него у Босни и Дубровачком (Бокељи и данас зову дубровачки котар просто "Добровачко"). То се може судити упоредивши усмена предања тежака конавоских и бокељских: први и данас с мржњом помињу своје "госпаре" све с реда, а други се само зло сећају новских Буровића...

Пошто Млечићи подјармише Боку, главни им посао би да однароде племство, а тога ради наметнуше латинску веру онима који живљаху у градовима и поталијанчише им презимена. Један део поносите српске господе постадоше измећари млетачки, хранећи се плаћама чиновничким; други се часније уздржаше јер брањаху крајине од турске поплаве иако о хлебу Принципову. То је тако трајало до краја прошлога века, кад пропаде гњила млетачка држава, и кад уз француску војску допре дах слободе и једнакости и до обала Адрије.

Племство се већим делом затрло; од оних што преостадоше, - разуме се да без личних особина које би им давале угледа у друштву немају никаквих повластица.

Данас има Буровића који просе, а познавао сам једнога кућића которског који беше прост царински стражар. Да наведем и противне примере. На гласу су два брата Војновића, један као учен човек, бивши професор на загребачкој Великој школи, а други председник Сабора далматинског. У Трсту је недавно умро последњи Горакућа, лекар и књижевник талијански, велики поштењак. Негде у Далмацији бејаше судија, може бити да јејош жив, властелин Драго, последњи од те куће, човек веома поштован од свакога због своје честитости. Али што је најлепше, ево оставих као последње да споменем. Кад је бесмртни Његош, као младић од 20 година (1833), полазио у Русију да се завладичи, остаде 3-4 дана у Котору, чекајући повољан ветар да крене - не беше још парних лађа. Док се он ту бавио, позову га кнезови (конти) Ивановићи, католици, на част у своје дворове у Доброту. За уздарје владика им спева ову песму:

СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ

Како одох из слободних горах,

мишљах у њих Српство оставити,

а међ’ туђим уљести народом,

ком обичај ни језика не знам:

вјера друга, царство, мисв друга;

мишљах презрен кв и крвник бити

ради вјере - свијета неслоге.

Но ја сасвим другојаче нађем:

бих дочекан у Котору красно

у српскојзи кући Лумбардића.

Ту три дана кв у тренућ прошли

правом чашћу и весељем српским;

док четврти, на уранак сунца,

конте Јосиф из Доброте дође

са његова два мила синовца,

два синовца како двије виле.

Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,

питасмо се за живот и здравље,

и у говор дуг искрено српски

сташе сва три конта говорити:

"Воља нам је стари пријатељу,

да нам кућу пођеш видијети

(не ђе друго веће у Доброту)

са свом браћом која су ти овђе,

нашом браћом храбрим Црногорцма."

Ми без молбе како Црногорци,

из ријечи на ноге скочисмо,

три четири лађе напунисмо;

њини момци одвезу нас брзо.

О, ви Срби, свуд ли српствујете,

дужност чојства праву испуњате!

Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:

лактом вјере глупост чојка мјери,

а озбиљост ђелом и врлином!

Данас се народ дели у Боци на две гомиле: они који долазе из завичаја да работом у туђинству стеку штогод чим ће помагати своје и себе прехранити у старости; и они који остају на дому. Више од половине мушких налази се изван завичаја.

Исељеници се деле опет на две гомиле: једно су морнари, а друго трговци, тежаци, аргати, вртари, копачи у америчким и аустралиским рудницима.

"Наћи ћеш Приморца у свакоме крају свијета ђе тргује и бродари, а горштака највише у Мисиру и Цариграду" - вели Љубиша.

Горштаци о којима Љубиша говори, то су већином Паштровићи, па Мајине и Побори, Кртољани, Грбљани, Браићи. И од тих племена они који су тик мора дају се на бродарство, али су "по крви" морнари: Доброћани, Прчањани, Тивћани, Лепетанци, Љуштичани, Морињани, Новљани, Будљани.

Зашто се Бокељи селе у тако великом броју?

Одговориће на то В. Караџић у своме "Ковчежићу":

"Земља је ова готово сва врлетна и каменита. Највише су у њој равнице: у Грбљу - Солиоцко и Мрчево Поље, и око Будве, такођер и у Паштровићима, има крај мора лијепа равница; а по осталијем мјестима палучци, као у нас конопљишта или као добро гумно, држе се за њиве и ливаде; по многијем су мјестима преко каменитијех страна подзидане међе, све једна изнад друге, па одозго нанесена земља, те посађени виногради или друго што... Колико се од камена може, Бокељи раде и земљу, али ни вина ни жита не могу имати колико им свима треба за цијелу годину...; од свега што љетина доноси највећи добитак имају од уља (зејтина); и стоке држе доста... Которани и други варошани тргују и раде различите занате. Али, узевши једно са другијем може се рећи да Бока живи највише од мора; у њој се броји до 250 патентанијех бродова, који иду по свему свијету."

То је све истина; али иако је мало земље, она је родна, те да је Бокељи обрађују као Немци или северни Талијани, било би жита колико "свима треба". Такођер и шуме би могло бити много више кад се не би таманила без реда и кад би се поступно гајила, па и стоке би се могло више држати. Додајте к томе и воће, рибу и со, која би се могла вадити, као што се у старо време вадила, па ето вам Боке богате.

Дакле сиромаштина је у Боци последица невештине, - и узрок сеобе. У старо време још покретач томе беше: велика зарада која се само по мору могла наћи.

Бокељи који остају дома већином су тежаци и сточари, при мору трговци, а слабо маре да буду занатлије, те су ови понајвише странци. У Боци има врло много старих поповских породица, - те су парохије готово наследне. Пре француске најезде младићи се спремаху за свештенички чин по бокељским манастирима, а рукополагаху их црногорски митрополити, од којих су и иначе у духовним пословима зависили. Пошто се установило далматинско владичанство, у другој десетини овога века, учили су бокељски младићи богословију у Шибенику, после неколико година у Задру. После буне 1869. године Бока се одвоји од далматинске епархије, те доби свога владику, коме је столица у Котору, као и католичком. У томе је граду већ од више година и гимназија, те много младежи бокељске учи више школе; по опћинама су лекари и апотекари махом домороци, а пре три године било је двадесет свршених правника, од којих је већина отишла у државну службу.

IV

ПОМОРЦИ. - ЦВЕТАЊЕ БРОДАРСТВА. - БОГАТСТВО У БОЦИ. - ВАСПИТАЊЕ, ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ ПОМОРАЦА ВОЈСКА. - ПРОПАСТ БРОДОВЉА.

Пре четрдесет година, кад се Вук Караџић бавио у јужном Приморју, имала је Бока до 250 "патентаних" бродова, а то, отприлике, представља главницу од 30 милиона форината. На томе силном бродовљу око пет хиљада људи разилазило се у тековину и разносило, уз српски језик, дух у витештво српско на све стране света.

Из саме новске крајине, која у наше време броји до 8 000 душа, било је шездесет и пет братстава, у којима, одвајкада, беше најмање по један капетан поморски. Према томе може се нагађати да новска крајина даваше "војске" (тако Бокељи зову морнарски збор) најмање десет пута толико. У Доброти, коликоје великих кућа, толико одиста беше капетана, ако не и више. Стога те две опћине бејаху у већој части од осталих по свој Боци. Имати капетана у своме племену бејаше највећа дика, баш као што је у Црној Гори поносно својакати војводу. И дан дањи, по целој Боци, међу простим народом, "капетан" значи нешто више него "господин", те није ретко чути да сељаци зову проту, лекара, адвоката итд. - "капетан-прото", "капетан-докторе" итд.

Под млетачком заставом бокељски бродови везиваху Леванат са Западом. Под именом Леванат (Исток) разумевао се источни део Средоземног мора, Архипелаг и Егејско море; разуме се да им је главно пристаниште било Цариград, као и на Јадранском - Млеци. Чести а дуги ратови између Венеције и Порте прекидаху ток тога најпретежнијег саобраћаја, те су се Бокељи, у тим приликама, упућивали ка западној обали талијанској, где су наилазили на већу утакмицу и малу добит. Један део трговачке бокељске морнарице претварао се у ратну, те се уз Млечиће и за Млечиће борио против Турака. Колико су крви јужни Срби пролили за власт крилатога лава кроз стотине година! Управ су Млеци и живели соком нашега народа, као што се вампир храни крвљу живих људи. Осим тих удела у ратовима, Бокељи се непрестано бораху са гусарима, који су до наших времена киптели, особито око Грчке. Морнар, дакле, у оно време, осим ратовања са "неверном стихијом'', морао је увек бити с оружјем у руци, а вође тих змајева мораху бити и вешти управљачи и јуначне војводе. Због тога се, ваљада, "шјурма", и прозвала "војском", а уз име "капетан" прионуло поштовање и поверење које се одржало по предању до данас. У поменутим бугарштицама Богишићевим опевани су многи Бокељи због јунаштва против гусара, а по гробљима виде се на плочама истесане слике које то приказују.

Какво беше богатство у Боци још онда, види се по дворовима који се ређаху дуж обале, те се, данас већином пусти, огледају у тихом затону; види се по великолепним црквама, препуним драгоцених уметничких израда, које би биле реткост и у великим престоницама. Једна перашка властелинка - мислим у XV веку - беше заветовала икони богородичиној, на острвцу према Перасту, свој бисерни ђердан да јој ослободи мужа из гусарскога ропства. Муж се ослободи, а госпођа приложи свој ђердан, који се и данас чува у поменутој цркви, а цени се на 50 000 фор.[инти]. Колика, дакле, беше имовина те властеоске куће кад је госпођин један део накита толико вредео!? - Прича се да јеједна соба у двору конта Ивановића била попођена златним новцима; и о многим другим кућама прича се да имађаху златних рукомија, здела, светњака и осталих утвари. Ових последњих година богати туђинци, понајвише Енглези, однели су из Боке мноштво старинског оружја и покућанства, купљена будзашто.

Напретком науке и развитком обртности бокељско бродарство доби нови полет. Њихове веће лађе напустише Леванат и талијанске обале, те почеше пловити око Африке у Источну Индију и преко Атлантика у Нови Свет. То је био вршак бокељског успеха у тековини, и тај се вршак одржао доскоро, докле се не појавише парне лађе. Јоште има живих стараца из тога златног доба бокељског, кад је и капетан и прости морнар, после неколико година, враћао се дома са довољним иметком. Бока, међутим, припаде Другој држави, која замени гњилу млетачку владавину. Старо прегаоштво бокељско изнесе нову хабзбуршку заставу. - дотле слабо познату изван континента, у најдаље крајеве света, те Аустрија стече угледа надалеко. Њени ћесари показаше се зато благодарни према многим синовима поносне Боке. Напоменућу два случаја. Капетан Стеван Милашиновић, од Новога, би одликован од владаоца зато што је, око године 1830, први развио аустриску заставу на реци Мисисипи. Други капетан, од Пераста, веома чувени Мато Мрша, посла из Америке неке ретке животиње царевима аустриском и руском, те од њих доби лепо уздарје.

Овде је сруке да проговорим укратко о васпитању и начину живота старих капетана и њихове војске.

Дечаци од имућнијих кућа школоваху се, у старо време, у Млецима, Јакину, Ливорну; доцније у Марсељу, Лиону, Кардифу итд. Сиромашнији учили су у завичају, код католичких калуђера у Новом, Перасту и Котору. Под аустриском владом отворише се стручне школе за поморце у Новом, Котору и Дубровнику, које су и данас.

Малиша наутичар, чим би из школе изишао, "укрцао" би се на какав "патентани", обично туђ, брод (тако се зваше лађа овлашћена да плови широм света, за разлику од мањих, којима беше слободно само по Јадранском мору), те би добио најнижи чин у поморској хијерархији, тј. постао би "мали"' (mozzo, mousse). Дужности "малога" беху тешке и многостручне. Прво и прво, морао је помагати свима морнарима у свакој работи на броду, дакле око једара, око крме, при товарењу искрцавању трговине итд.3атим, морао је послуживати капетана, часнике и старије морнаре, и то слепо се покоравајући свакој њиховој наредби; сваки старији на броду имађаше право да казни "малога" како му се свиди. Смер таквога васпитања објашњавају две пословице бокељске. Прва каже: "Треба јести морнарски крух (хлеб) најприје, а лако се закапетанити." Друга вели: "Ко се не навикне слушати, тај неће умјети ни заповиједати." Та два правила вођаху старе Бокеље у њиховом шпартанском васпитању.

После годину или две "мали" би био унапређен за "младића". У томе чину он се једнако вежбао у морнарским пословима и покоравао се старијима као и пре, али је имао нешто више личне слободе. Као "младић" служаше млади Бокељ годину-две или више, према својим личним особинама и напретку у крутој морнарској практици. Затим би унапређен био за морнара, па крмара и боцмана, а најпосле - положио поткапетански испит. Тада би добио "патенту" и имао право да носи високи клобук (цилиндар), те чекао реда или среће да заповеда бродом као самостални капетан. Отуда се и данас по Боци "цилиндар" не зове друкчије но "патента".

Није ретко било да и Бокељица прати свога мужа капетана по големој пучини, те су им се деца рађала на броду. То је право имао само капетан, а обично се служио њим ако је заповедао својим властитим бродом. Има још доста живих старих госпођа које су тако са својим мужевима и породом обишле готово читав свет, а, на неки начин, увек биле у своме дому, негујући кроза толике промене, на покретним даскама, свој језик и обичаје. Било је грозних случајева да тако пропадне цела породица. Пре петнаест година десила се таква несрећа. Неки капетан Доланица од новске крајине хтео је да подражава старим Бокељима, те поведе са собом жену и децу и сви се скупа утопише уједној олуји. Јако су занимљиве те старе морнарице; човек се никад не би сит наслушао њихова причања. Замислите разноличност успомена из пространог божјег света, а те су успомене наслагане гомилама у главама простих, али бистрих српских жена, а исказиване кићеним јужним говором! Најчудноватије човеку се чини кад нека од тих жена прича где јој се које дете родило или сахрањено било на пучини, са осталим приликама које су догађај пратиле. На пример: "Лицем на Ђурђев дан родио ми се Нико на путу ка Сингапору... јадна моја Даница пијехнула (издахнула) је кад бијасмо три дана далеко од Њу-Јорка... Боже, моје големе невоље! Молим Јока да се вратимо, да предамо дијете земљи, и он ћаше, сиромах, али дунуо проклети вјетар контра, те не би куд ни камо, но морасмо своје рођено дијете сахранити у море. Аох, боже, ослободи од тога и крвника!..." - Као што је познато, у свих народа капетан је на лађи и духовник и судија кад устреба. Дакле, капетанје дужан био своје новорођено дете да "заведе" у матицу, да крсти или опоје. Доцније, вративши се у завичај, предао би те записе своме пароху, те имате по Боци овако написаних крштеница или осмртница: "Тај и тај, законити син..., рођен год..., мјесеца..., дана..., на Тихом оцеану, на броду..., путујући од Валпараизо ка Мелбурни (Аустралија), на... земљописне ширине, би крштен од свога оца капетана..., а касније у Тријешићу светијем миром помазан од јеромонаха" итд. "Свједочи се овијем да је Никола Витезић из Кута преминуо на броду "Славјанка", на коме је био морнар, под Капштатом у јужној Африци. Пошто се брод ни послије 48 ура није могао примаћи крају да се мртво тијело преда матери земљи, капетан Стефан Михајловић би принуђен да га спусти у море. То је посвједочено од поменутога капетана и све војске..."

На српским бродовима владаше оштри запт. Капетан бејаше неограничен господар над часницима и над војском, те је преступе кажњавао неумитном оштрином. Казне су биле различне и поступне, од новчане глобе и затвора до изагнања с брода. Изагнани морнар тешко се могао наместити на други који бокељски брод. А кад би морнар покушао или извршио злочинство, судило му се на пречац. То се тако ретко дешавало да се јоште живо прича о једном догађају које се збио пре педесет година. Један морнар из новске крајине гађао је из пушке свога капетана, те је сместа био обешен о катарци. Међутим догађаји таке врсте нису ни данданас никаква реткост по осталим светским морнарицама.

Али, на српским бродовима, поред оштрог запта, владаше и патријархални дух. Капетан се очински стараше о здрављу и користи својих подложника. Друкчије није могло ни бити јер готово сва војска бејаше из истога племена, понекад од истог братства капетанова, - дакле задруга, прожета старим патријархалним српским духом, чврсто везана за заједницу, више предањем и обичајима него ли писаним законом. Особито су се морнари јагмили да служе на бродовима на којима се налажаху домаћице... Ту су мање осећали чежњу за кућом, живот је текао тише и уредније, а знамо сви колико нежна женска рука и дворба ваља у болести.

Сем тога, била на броду домаћица или не била, вршаху се тачно, на првом месту, верске дужности, а неговаху се и народни обичаји, колико су прилике допуштале. У "камари" (клети) гораше увек кандило пред иконом заштитника помораца, Светога оца Николе. Ту се војске и старешине заједнички богу мољаху два пута у радноме дану, а свечаником више и дуже. Православни су постили среду и петак, прву и последњу недељу великога поста, неколико дана св. Петру и цео пост Светој Госиођи, како приморци зову Успеније Богородичино. Уз часни пост, ако би стигли у какво место где има наша црква и свећеник, сви би се исповедили и причестили; ако не би могли стићи, они би то накнадно учинили и после поста. Кад би који умро на пучини, настојаху сваким начином да стигну на суху земљу, макар им то било снеруке и омело их у путовању, те би мртваца опојали како су умели и означили му гроб крстом и натписом. Бог зна по каквим пустим местима има таквих гробова, какви ли дивљаци чудећи се гледају милостиве речи у српском језику и српским словима! Кад би брод стигао где има црква, најпреча дужност беше дружини да покојнику даду парастос. - Уочи Божића прилагао се бадњак уз народне обреде, који се врше по јужним крајевима нашега народа. Замислите овај призор: далеко од краја на коме живе људи, много даље од отаџбине, између бескрајнога неба и бескрајне пучине, на корабли, рукотвору људскоме, сламчици једној међу природним силама, гомилица људи скупљених око ватре, по своме обичају, славе успомену Спаситељева доласка на свет.

ал' је ова слава одвојила

са простотом и са веселошћу:

ватра плама боље него игда,

прострта је слама испред огња,

прекршћени на огњу бадњаци;

пушке пучу, врте се пецива,

гусле гуде, а кола пјевају,

А што ми се највише допада,

што свачему треба наздравити!

("Горски вијенац")

Ветар фијуче кроз конопе и катарке, вали јуришају на бокове, смрт зија око њих; али они, оснажени тврдом вером у Бога, поуздањем у вештину свога старешине и у своје прегаоштво, те ноћи више него икад духом живе у својој отаџбини и сневају о срећној будућности која их чека на дому...

А када се бокељски брод враћао дома, тада тек беше слава! На уласку у ушће према Оштром рту брод је оглашавао свој долазак, а у исто време и поздрављао своју милу Боку грувањем топова и истицањем застава. Томе поздраву одазивало би се одмах брујање звона са манастира Савине. Војска се умива и преоблачи, капетан (особито Доброћани) збаци са себе латинску ношњу, навуче широке свилене чакшире, опаше се шареним појасом, врх појаса припаше пашњачу и у њу тури сребрне две мале пушке, на грудима му засјају пуца или токе, а на главу тури калпак, те достојанствено хода по палуби. Савински игуман, са једним или двојицом калуђера, на манастирском чамцу хитро се довезе на брод. Спусте се лестве. Капетан и војска, сви гологлави, дочекају стојке старца, па му редом љубе крст и руку, макар сви били западне иркве. (То је од старине била повластица Савињана и то сведочи о верској сношљивости старих Бокеља.) Игуман освети водицу и њом ошкропи лађу унакрст, па старешине и војску, пак, почашћен и богато обдарен, врати се натраг, а лађа отплови даље кроза затон, праћена с обала пуцњавом и веселим узвицима.

Тада беху светли дани Боке Которске.

Први ударац једрењацима зададе примена парне силе на лађама. Како парне лађе почеше крстарити у већем броју, тако потискиваху једрењаке, који не могаху издржати утакмицу. Бродови на једра највеће величине, са ваљаним капетанима, мораху се "уклонити и поклонити" пред мањим парњачама. И бокељски бродови, поред свога доброг гласа стечена вековима, мало помало не само што изгубише првенство него се слабо и тражаху у великим пристанима од великих трговачких кућа. Настаде несразмерно ратовање за неко време, па онда понижење, које болно одјекну по Боци. Поносни њени бродови мораху сад будзашто превозити трговину, од које није прека потреба, те се отправља и прима дужим путем.

Други ударац дочека бокељске бродове на првобитном попришту њиховог освајања, на Јадранском мору и Леванту, баш онда кад им поново, после стотина година, Адрија и Леванат постадоше готово једино уточиште. У Трсту се установи друштво са големом главницом за грађење и употребу парних лађа. Друштво одмах нађе издашну помоћ код владе, јер ова увиде од какве јој неизмерне користи може бити у ратно доба. И - штоно се каже - преко ноћ ново друштво, Лојд аустриски, пусти низ море неколико десетина "вапора", који својим путањама разастреше мрежу по целом југу и истоку.

Тада настаде расуло бокељске морнарице. Будући велика и старинска установа, никла из друштвене потребе једнога народа, није ње одмах сасвим нестало, него се крњила мало помало или, приличније да кажем, гасила се поступно као пламен коме нестаје горива. Пламен, баш кад догорева, кадикад букне јаче. И у остатку морнарице бокељске, у ове последње три, четири десетине година, у неколико махова појави се животна снага, разуме се, на кратко време. Нађе се уман, веома богат човек, велики родољуб, Спиро Гопчевић, родом из новске крајине (отац књижевника С. Гопчевића), који, на челу осталих Срба трговаца у Трсту, са свом снагом своје челичне воље, даде нови тренутни полет нашем бродовљу; Спиро изгуби све своје големо имање (око 10 милиона фор.) у Кримском рату, а с њим пропадоше и бродови. После неколико година установише Дубровчани бродарско друштво; големи бродови, каквих је мало у Енглеза и Американаца, већином беху поверени Бокељима; ти се бродови почеше нагло множити, носећи имена: "први дубровачки", "други дубровачки" итд. Кад се већ поче градити четрнаести, забринуше се Лојдовци и нађоше начина да друштво упропасте...

У овогодишњем поморском шематизму забележени су тачно сви бокељски "патентани" бродови. Има их свега пет.

Бокељским капетанима и "војсци" не оста друго но да се предаду "Лојду", те су на лађама тога друштва данас у већини. Какови су тамо, тече ли још стара крв у њиховим жилама, о томе нам најлепше уме да прича наш цењени књижевник др Милан Јовановић, који је с њима проводио веселе и "тешке дане" и све то описао.

Бока осиромаши.

Па онда и буне од године 1869. и 1881. зададоше јој смртну рану, од које се тек сад опоравља.

V

ЗЕМЉА И ПОДНЕБЉЕ. - ОБЛИЧЈЕ И ЋУД ЉУДИ. - НОШЊА -ЈЕЗИК.

"Бока је мјесто здраво, зато су људи здрави и доста живе. Мушки су уопће висока струка, а жене прикладне, црнооке и тмасте. Ако је истина што се каже - да су Срби међу Словенима најљепши народ, Бокељи су чисто одвојили од своје браће", вели Љубиша.

Бока је, с малим изузетком, здрава, јер је присојна, брдовита, на мору, а с високих планина херцеговачких и црногорских струји чист ваздух и меша се с морским. Најздравије и најлепше је место у њој Херцег-Нови и с њега је на све стране диван видик. Зато се може препоручити имућним болесницима Србима, којима треба благо поднебље и који га, с великим трошком, траже у туђем свету. У Новом ће наћи чистоћу као у Холандији, а о њој се прича да је најчистија земља на свету; уз чистоћу имаће велики избор у храни, јер је новска телетина и јагњетина на гласу због укуса, па онда рибе морске сваке врсте, воћа, добра вина, свега има у изобиљу, а за малу цену. Нездравија су места у Боци: Котор, због тескобе; Будва и Солиоцко Поље, јер су места водоплавна; Столиво, јер га зими сунце не греје. Вода живих по Боци нема колико би требало, али што их је, врло су здраве. Треба напоменути и климатске незгоде. Неких година, с пролећа и јесени, време се нагло мења, те проузрокује болести, најчешће запаљење у изнутрици. Кад по планинама снег пада, по Боци дажди (киши), те тако може трајати више недеља и тада се човеку слабо рачи јело.

Сумњам да игде у нашим крајевима сразмерно броју народа, има толико стараца и старица као у Боци. Доста је казати да има још живих капетана који су, као млади људи, помагали Грцима (1821-27) у њихову устанку; много чељади памти француску најезду и ратовања савезника по Приморју; пре неколико година умро је један Ришњанин, бивши добровољац у Првом српском устанку под Карађорђем, а причају да је већ онда био матор. Жена пак има више у дубокој старости него ли мушкараца, а томе ће бити узрок што тише и умереније живе него људи, премда је умереност главно правило Бокељима.

Људи су стасити, црномањасти, питома лица и погледа, умни и врло речити. Заиста врло је ретко наћи Бокеља ситна или трбушаста, или црвенедлаке, или глупа. Највише зачуди странца бокељско полиглотство (знање многих језика). По Боци се махом говори: талијански, енглески, грчки, француски, шпањолски и турски, али Бокељи не маре међу собом говорити туђим језицима, а жене им и не знају другога језика осим српскога. Бокељ је дочекљив (гостољубив), јуначан, врло пажљив у саобраћају са извањцима, љуби Србина из ма кога краја, од туђинаца највише цени Русе, Енглезе и Французе, најмање Талијане и Немце. Мана му је штоје кичељив, тј. прецењује себе, али не даје лако маха томе осећању. Штедљивост код њих хоће да пређе у лакомство, опрезност и неповерљивост.

Женски свет је лепа струка, лица пуна израза обично сетна, бујне косе, али по варошима госпође већином имају кварне зубе. Чистота по кућама и у хаљинама може се узети за пример. Бокељице љубе лепо покућанство, скупоцене домаће судове, уметнички израђене ситнице, наките, слике, огледала итд. Зато је готово свака кућа као неки мали музеум, у коме ћеш наћи ствари из свих крајева света. Домаћице те чисто с неком свечаном збиљом проводе кроза свој дом, кроз своје мало царство, и јако јој угађаш ако хвалиш њене реткости. Врлине су им: побожност, верност према мужевима, нежност према породу, љубав према родбини, радиност и штедљивост. Бокељици старога кова као да је правило у животу руска пословица: "Тише воды, ниже травы", те је скромна, особито с мушкима, и врчи на млађи слободнији нараштај. Али, иако се олако не упушта у сваки разговор, превлађује њена реч у питањима домаће части и користи, у одбрани стародревних обичаја. Ту постане лавица. Бокељи високо цене и радо слушају паметну и честиту жену, али треба да се као така истакне; докле то својим животом и радом не потврде, дотле их мушкарци сматрају по оној народној: "Жена је дуге косе, а кратке памети". Замерају Бокељицама што се при удаји више поводе за разумом него за срцем.

Сељаци се не жене тако рано као по другим нашим крајевима; обично се окуће после двадесет пете године. Док су младићима, живе - како ваља, за то се сој и одржао здрав и леп. Поморци, и иначе они што одлазе у тековину, жене се између тридесете и четрдесете. Врло је обично и данас да се човек ожени, па отиде у свет, а жена га чека по неколико година. Врло је ретко да жена превари.По Боци има и туђинских одива: Талијанака, Гркиња, Енглескиња и др., али то су изузеци.

Брђани бокељски одевају се сасвим као Црногорци, а жене њихове као и српске сељакиње по Угарској. По варошима преузела је маха ношња по француском кроју, а потражује се још и старо бокељско (управ добротско) одело мушко, наиме:плитке, отворене ципеле, црне чарапе до колена, свилене црне димије, око струка пас, на грудима пршњак од црне свиле са сребрним пуцима, кратак гуњ од истога ткива и на глави свилена црна капа налик на црногорску.

Можете у Котору срести још кога старца у тој ношњи са цилиндром на глави место капице. То јако изненађује извањце и смешно им изгледа. То су стари добротски капетани. Казао сам у одељку пред овим да у старије време цилиндар беше обележје патентираног капетана, те се цилиндар и не зове друкчије до патента. "Тај и тај носи патенту - има нову патенту - поздравио нас је с патентом, тј. снимивши патенту," - говори се. Али како у последње време и писарчићи и трговчићи носе патенте, изгубила је она свој стари углед.

"Може бити да никакво мјесто у народу нашему није тако важно и знатно за језик наш као Бока... Онђе се може чути мноштво правијех славенскијех ријечи, које се амо у нашијем крајевима нигдје не говоре" (Вук Караџић, "Ковчежић").

Да је истина што је Вук казао године 1836, посведочило се касније кад је он (Вук) по други пут штампао умножени свој "Рјечник" године 1852. Отворите среда једну страну Вукова речника, наћи ћете из Боке по коју, у другим крајевима непознату реч, често згодну и чисто српску, али се, на жалост, те речи слабо одомаћују у опћем књижевном језику; и Шумадинци и Војвођани радије узимају туђе речи или кују нове него што прихваћају речи с Југа. Још се касније посведочило што је Вук рекао кад се књижевни свет задиви новинама облика и красним сликама из бокељског говора које изнесоше: Врчевић и Љубиша.

Поговор "Матавуљева српска Бока" (Горан Максимовић)

МАТАВУЉЕВА СРПСКА БОКА

Вјероватно да не постоји ниједна српска покрајина која својом чудесном, медитеранском љепотом простора и присношћу и непосредношћу народног менталитета посједује такву опојну привлачност и инспиративност за ствараоце умјетнике као што је Бока Которска. Кад је о књижевницима ријеч, писали су о Бокељима, тим "јужним Србима", и Боки, тој српској "невјести Јадрана", с подједнаким одушевљењем и рођени Бокељи и приморци, као Вук Врчевић (1811-1882) или Стефан Митров Љубиша (1824-1878), а још више "извањци", тј. они који су долазили у Боку, боравили и живјели у њој краће или дуже вријеме и присвајали је и доживљавали као свој духовни завичај и као духовни простор цјелокупнога српства: Вук Стеф. Караџић (1787-1864), владика црногорски Петар II Петровић Његош (1813-1851), Љубомир Ненадовић (1826-1895), Симо Матавуљ (1852-1908), Милан Јовановић Морски (1834-1896), Алекса Шантић (1868-1924), владика Николај Велимировић (1880-1958), Милош Црњански (1893-1977) и многи други.

Симо Матавуљ је о Боки, "најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи",¹) у којој је иначе живио седам година (1874-1881), и радио као учитељ италијанског језика у поморском заводу "Србина", оставио два упечатљива свједочења: једно у облику

1) Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, Српска књижевност, Мемоари, дневници, аутобиографије, књ. 13, Нолит, Београд,1988,стр.71.

етнографско-путописне студије Бока и Бокељи, која је као посебна књига објављена у Новоме Саду, у издању Матице српске 1893. године, и друго, у трећем поглављу незавршене аутобиографско-мемоарске књиге Биљешке једног писца, објављиване у наставцима у Летопису Матице српске од 1898. до 1903. године. Напоредо с тим, Матавуљ је посветио Боки Которској, Бокељима и бокељском животу и седам новела: "Бодулица", "Љубав није шала ни у Ребесињу", "Ђуро Кокот", "Нови свијет у старом Розопеку", "Др Паоло", "Догађаји у Сеоцу", "Први Божић на мору", док је у новели "Богородица Тројеручица", која се иначе дешава изван Боке, главни јунак, стари Бокељ Иво, однекуд "од которскијех страна".

У пет поглавља путописа Бока и Бокељи, Матавуљ се оглашава подједнако и као путописац, што му је превасходна и примарна намјера, али и као етнограф, етнопсихолог, историограф, као писац економско-привредне и поморске студије, и као врсни приповједач, што путопис као хибридни и синкретички жанр неминовно захтијева од свакога аутора. Мада је обједињавање наведених поступака препознатљиво већ у првом поглављу, у којем је изложен географски и статистички опис бокељског залива, дат осврт на знатније градове и околину (Херцег-Нови, Пераст, Рисан, Котор, Будва), на њихову историју, положај, као и на насељеност и број становника, очигледно је да су путописне слике управо у тим приказима најразвијеније и преовлађујуће у односу на етнографске, историјске или привредно-поморске реминисценције.

Превасходна је Матавуљева путописна намјера "да буде путни вођ 'извањцима' ",²) зато је његово

2) Симо Матавуљ, "Бока и Бокељи", Драме, Путописи, Ризни списи, Сабрана дела VII, Просвета, Београд, 1954, стр.

казивање сажето и прецизно, а записи подједнако поуздани и провјерени и кад се ослања на сопствена искуства, и на грађу књижевне (путопис Бока С.М. Љубише), етнографске (Караџићеви и Врчевићеви записи), или научне провенијенције (историјске расправе "Бокељи у грчком устанку" Л. Томановића, "Повесничке успомене о Боци Которској" Ј. Јелчића, Баловићева "Повест Пераста", "Херцег-Нови у славу његове петстогодишњице" Томе К. Поповића, као и неименовани извори објављивани- како то аутор наглашава - у готово свим књигама Српско-далматинског магазина, а потом и у Шематизму православне епархије Бококоторске). При томе, Матавуљ не помиње и бројне туђинце који су писали о Боки Которској мада је сигуран да им је "тај крајичак наше отаџбине" био боље познат него било који други. Изоставља их зато што су, најчешће "из политичког рачуна", штоје нарочито важило за Нијемце послије буна 1869. и 1881. године, Боку невјерно приказивали и представљалије у другоме свјетлу од онога стварнога.

Матавуљ нас проводи кроз Боку онако како је најзгодније, "улазећи у њу како и море улази"(138). Пошто се осврнуо на географски облик залива који подсјећа на латинично слово 5, а одмах затим и на његову површину (дужина од 29 километара, неједнака ширина "негде до 10 километара, а негде једва један''), и на етимолошко значење самог назива (од итал. "bocca" - ушће, уста), у значењу Которско ушће, аутор описује "први бокељски пристан" на који се наиђе пошто лађа уплови кроз тјеснац, а потом и први велики град који угледамо у заливу: Херцег-Нови. За Новљане Матавуљ наглашава да "су на гласу као честити људи и Срби” (140), а ѕа само мјесто даје "лепо, здраво, готово све обрасло у питомом прорашћу"(140).

138. Редактори: Др Видо Латковић и Ђуза Радовић. (Сви каснији цитати путописа Боки и Бокељи урађени су према наведоме издању. Број у загради након цитираног текста означава преузету страну).

Слава Новога опјевана је у бројним народним пјесмама (најпознатија је "Новкиња ђевојка"), а путописац нас подсјећа и на Његошеве стихове из Горског вијенца, у којима Коло опјева знаменитости овога града. Матавуљ се укратко освће и на историју града. Сазидао га је краљ босански Стефан Твртко (Котроманић) на седам година прије косовске погибије, а доградио га је и утврдио средином XV вијека Херцег Шћепан Вукчић Косача, по којем је град и добио име Херцег-Нови.

Права је штета што се аутор само закратко осврће на новску околину, на Суторину на сјеверној страни и на манастир Савину на југу, јер су то уистину најљепши дијелови бокељског простора. Бококоторски кланац Вериге привлачи нешто подробнију Матавуљеву пажњу, упоређује га, на примјер, с дунавским Казаном и објашњава поријекло његовог имена (по дебелим веригама којима су у стара времена с вечера копчане супротне обале да запрече улазак гусарских лађа према Рисну и Котору). Пошто изиђе из тјеснаца путник се сусреће са четири задивљујућа залива, која продиру "управ у корене високих брда"(140): рисански, морињски, ораховачки и которски.

За град Пераст, саграђен "при корену висока и гола брда"(141), Матавуљ наглашава да је несразмјерно слабо насељен и да има свега 400 душа на 250 домова, а за Пераштане да су у старо вријеме били на гласу јунаци, поморци и богаташи. Писац се не осврће на подробнију повијест о постанку града, али не заборавља да помене јуначку одбрану Пераштана од Турака 1654. године, којаје задивила сав хришћански свијет, и због које имје Петар Зрински поклонио своју сабљу. Пераштане карактерише и особена вјерска и национална свијест. Матавуљ истиче да су "вазда били ватрени католици, али и свесни Срби"(141), и потврђује то њиховим бугарштицама, уврштеним у збирку пјесама из старих записа Валтазара Богишића, у којима величају старе српске владаре и јунаке: Душана, Лазара, Милоша, Ђурђа Смедеревца и слично. О томе колико су били вјешти и цијењени поморци, најбоље казује чињеница да им је Петар Велики повјерио "уређење руске морнарице".

За Рисан Матавуљ наглашава да је "трговиште једног дела Херцеговине"(141), да Ришњани понајвише тргују стоком и да су на гласу као бистри људи. Два Вука, најприје Караџић у Ковчежићу, а потом и "рисански син" Врчевић у књизи Три народне свечаности: Божић, Крсно име и Свадба, прославили су својим дјелима "то чисто српско гнездо, где се у највећој чистоти сачуваше: језик, ношња и обичаји, (...) те одиста, нема мањега српског места којим се користила српска књига као Рисном"(141-142).

На путу од Рисна према Котору, међу клисурама "по којима ни козама нема приступишта"(142), издвајају се два села Ораховац и Доброта. Матавуља нарочито привлаче велике куће и зачудне питоме градине у "господском селу" Доброта. Нанизане дуж морске обале, оне "чине чудну супротност са величанственом дивљином високих гвоздова"(142) над њима, због којих је уосталом славни италијански историчар Ћесаре Канту задивљено устврдио да бокељски залив "надмашује Босфор"(142).

Загледан у окомите и голе црногорске брегове, испод којих се "на малој равници коју запљускује море"(142) збио град Котор, Матавуљ се пита каква је то љута невоља нагнала старе да управо ту потраже заклониште? Можда баш захваљујући и тој природној заклоњености, Котор је израстао у највећи и најбогатији бокељски град, који је у Матавуљево доба имао око 300 кућа и близу 3000 становника. Између знатних старинских дворова, путникову пажњу у Котору одмах привлачи саборна црква Светог Трипуна из XIV вијека, познатија као "црква Димитрија" из народне пјесме "Милош у Латинима", коју је овај знаменити јунак у опкладу буздованом преметнуо док је скупљао харач од Латина. Матавуљ се у каснијим поглављима детаљније враћа на бурну повијест овога града, а засад се осврће само још на његову чудну климу: "У тој тескоби лети тако припече сунце да се једва може дисати, а јесени и зими пролевају се над њим облаци, којима је готово увек обавијен врх високог Ловћена"(143). Поткрепљује то своје казивање и анегдотом о Енглезу који се намјерио у Котору баш кад четрдесет дана киша није престајала да пада. Кад је послије двадесет година срео неког Которанина, намах га је упитао: "Богати, дажди ли још у вашем граду?"(143).

На путу према Будви дуж морске обале, Матавуљ закратко помиње села: Прчањ, Столив Горњи и Доњи, Лепетане, Кртоле и Луштицу, а потпуно заборавља да се осврне на град Тиват и Тивћански залив. Будву помиње само као градић на полуострву са 200 кућа и 1000 душа, а јужно од ње и славне Паштровиће, које је овјенчало "златно перо" Стефана Митрова Љубише.

У другоме поглављу, путописац уступа мјесто историчару, који даје кратак преглед бокељске повијести и нарочито града Котора. При томе се подједнако осврће на народна предања и легендарни историзам, али и на писце и дјела који су му послужили као поуздани документарни извори. Матавуљ наглашава да се Бока први пут помиње у историји око 229. године п.н.е., у вријеме ратовања краљице Теуте. Према Орбинију први насељеници Боке били су "тројански бегунци", према другим изворима то су Сицилијанци, док историчар Тит Ливије смјешта Боку у варварску Илирију. Све до пада старе Илирије под Римљане око 168. године п.н.е. Рисан је био средиште Боке и давао је име цијелом заливу "Рисански Затон" (Sinus Rhiyonicus), да би у каснијим годинама примат припао Котору (Superbum Ascrivium). Данашњу которску тврђаву сазидао је Јустинијан 532. године н.е., а након сараценске најезде, којој су се успјешно одупрли јужни Срби, Котор се засвагда одрекао римског имена Ascrivium и прозвао се Котором, а Бока Рисанска постала је Боком Которском.

Срби су дошли у Боку и Далмацију у вријеме цара Ираклија, а приликом подјелe јужне Србије на четири жупаније (Неретва, Захумлија, Дукља и Травунија), Бока је највећим дијелом припала Травунији. За вријеме византијске доминације Котор и Бока, као и остали знатнији далматински градови, имају своју "самосталност и своје повластице"(146), да би изнова припао Србима 1180. године када га је освојио Стефан Немања. Немањићи су господари Котора све до изумирања ове династије 1367. године, али му при томе нису "окрњили унутрашњу самовласт, те је он и свој новац ковао"(14б). Закратко је господар Котора био и Вукашин Мрњавчевић, да би од 1378. године пао под Млечане, а затим и Угре. Од године 1420. Которани уплашени од Турака добровољно ступају под "стегно крилатога лава", и остају под млетачком влашћу све до њене пропасти 1797. године. Након тога се смјењују Аустрија, Руси и Французи, а закратко Котор припада и Црногорцима 1814. године, да би га након њих запосјели Нијемци и Бечким миром 1815. године присајединили заједно с Дубровником својој царевини. Матавуљ се осврће и на двије Бокељске буне против "ћесароваца", усљед покушаја бечког двора да им поништи "старе повластице" из 1815. године и да их узима у војску, којима су "задивили свет својим јунаштвом": прву 1869. године, о којој су биле још снажне успомене кад је писац дошао у Нови 1874. године, и другу 1881. године, у којој је и сам учествовао и због чега је морао побјећи у Црну Гору.

Матавуљ на крају кратке "повјеснице Боке" не жели изводити закључке о томе колико су ове бурне мијене "утицале на душевне особине јужних Срба уопште, а Бокеља напосе"(148), али је у једноме сигуран: "У Боци су српске успомене јаче од свих осталих; српске особине, у главном и најлепшем, истичу се јако; јуначки понос, уздање у себе, побожност без лицемерства, гостољубље, љубав према старим обичајима, неговање свогајезика и песме - све је то у цвету"(148). О горљивом бокељском српству осим бројних историјских записа, свједоче и "жива усмена предања" о Лазару Хребељановићу, за којег се вјеровало да је поријеклоги Грбљанин, о светом кнезу Штиљановићу, који је одиста био родом из Паштровића, о Светом Сави, о Стефану Дечанском, или о Душану Силном, чији су грб над градским вратима и у Матавуљево вријеме Которани с поносом показивали и издвајали између мноштва других.

У трећем дијелу путописа Бока и Бокељи, Матавуљ се окреће опису народног и друштвеног живота са посебним освртом на старо бокељско племство и на оно шта је од тих сталежа преостало у савременом добу. Од три бокељска сталежа у средњем вијеку (властела, пучани и кметићи), остала је само успомена у савременом добу, а између бројних племићких породица многе су осиромашиле и економски пропале, или се биолошки потпуно угасиле. Матавуљ не заборавља да наведе племићко и сердарско поријекло појединих породица у Котору (Драго, Бућа, Биволићи, Луковићи, Срђићи, Берићи, Буалице), у Доброти (Ивановићи), у Перасту (Вицковићи, Баловићи), у Рисну (Ћеловићи), у Будви (Медини, Бубићи), међу Паштровићима (Зеновићи), или у Новоме (Војновићи, Стратимировићи, Горакуће, Буровићи), између којих су само ријетке очувале углед и славу до савремених дана, као Војновићи и Горакуће, на примјер.

У савременом добу Бокељи се дијеле на "печалбаре" и на оне који "остају на дому". Међу првима најпретежнији су морнари, а мање је оних који су трговци, тежаци и аргати, или копачи у америчким и аустријским рудницима. Разлог за бокељско печалбарење је у недостатку обрадиве земље, о чему рјечито свједочи Вук Караџић у "Ковчежићу", али је Матавуљ увјерен како је то и посљедица невјештине, јер да ту малу, али плодну земљу, "Бокељи обрађују као Немци или северни Италијани"(155), било би уз дарове мора и медитеранско воће свега довољно за богат живот.

Четврто поглавље књиге о Бокељима и Боки Которској, Матавуљ започиње као привредно-поморску студију о успону и пропасти бродарства, наставља је као етнограф које га превасходно интересују живот и обичаји помораца, да би на крају дошао до изражаја и његов врсни приповједачки дар: упечатљив језик, изузетна моћ посматрања и уочавања особених детаља, цјеловити портрети (капетана, њихових жена "морнарица" које су пловиле на бродовима, "малога") и слично.

Поморство је било неисцрпни извор угледа, престижа, славе и богатства бокељскога, а "имати капетана у своме племену бејаше највећа дика"(156). У томе су нарочито предњачиле двије општине: Херцег-Нови и Доброта, и стога "бејаху у већој части од осталих по свој Боци"(156). Из саме новске крајине "било је шездесет и пет братстава, у којима, одвајкада беше најмање по један капетан поморски"(156), док је у Доброти било онолико капетана колико и великих кућа. У Боки, међу простим народом, наглашава Матавуљ, ‘капетан’ значи нешто више него ‘господин’ те није ретко чути да сељаци зову проту, лекара, адвоката итд. - 'капетан-прото', 'капетан-докторе' итд."(156-157). Проистекло је то из чињенице да су морнари поред ратовања са "неверном стијом", морали бити увијек са оружјем у руци, што због удјела у млетачким ратовима против Турака, а што и због борби с Гусарима којих је Средоземље, поготово у морима око Грчке, било препуно. Морнари су зато и називани "војском", а њихови капетани поред поморске вјештине, морали су бити и способни заповједници и јуначне војводе, што им је доносило поменути велики углед и поштовање.

Златно доба бокељског поморства представља излазак на велика мора с краја 18. и у првој половини 19. вијека, и пловидба око Африке до Индије, или преко Атлантика у Нови Свијет, захваљујући чему су послије неколико година и капетани и морнари стицали велики иметак. Пропаст једрењака и развој парних бродова, чију су градњу контролисала велика финансијска друштва, потпуно су измијенили ту слику. У вријеме кад је Вук Караџић писао о Боки, ималаје 250 "патентанијех" бродова, четрдесет година касније, у Матавуљево доба, свега пет, а славна бокељска морнарица претежно је пловила на бродовима аустријскога "Лојда".

Матавуљ с нарочитом пажњом приказује морнарско стасавање: школовање и напредовање од "малога", преко "младића", до морнара, крмана,боцмана, и најпослије полагања "поткапетанског испита", послије којегје добијао "патенту" и право да носи цилиндар, те да сачека ред или срећу да као самостални капетан заповиједа бродом. Интересује га начин и устројство морнарскога живота: на српским бродовима владао је "оштри запт" и патријархални дух, капетан се "очински старао о здрављу и користи својих подложника"(162), а непослушни и изагнани морнар тешко је могао запловити на било којем другом бокељском броду. Матавуљ приказује брижност с којом су вршене вјерске дужности и његовани народни обичаји (увијек је горило кандило пред иконом заштитника помораца Светога оца Николе, уредно се вршила молитва, уредно постило), и с нарочитим приповједачким надахнућем "замишља призор" прилагања бадњака на Божић: "Далеко од краја на коме живе људи, много даље од отаџбине, измећу бескрајнога неба и бескрајне пучине, на корабли, рукотвору људскоме, сламчици једној мећу природним силама, гомилица људи скупљених око ватре, по своме обичају, славе успомену Спаситељева доласка на свет. (...) Ветар фијуче кроз конопе и катарке, вали јуришају на бокове, смрт зија око њих; али они, оснажени тврдом вером у Бога, поуздањем у вештину свога старешине и у своје прегаоштво, те ноћи више него икада духом живе у својој отаџбини и сневају о срећној будућности која их чека на дому..." (163-164). Умјетничку интерпретацију једног таквог примјера проналазимо и у каснијој Матавуљевој новели "Први Божић на мору".

Повратак бродова у домовину представљао је право славље, а устаљени ритуал поштовао се вијековима. Већ на ушћу према Оштром рту, брод је грувањем топова и истицањем заставе оглашавао свој долазак, "војска" и капетани су се умивали и преоблачили, а наспрам Савинског манастира се застајало да калуђери освете лађу и причесте морнаре, послије чега би били богато обдарени а брод отпловио према Котору.

Матавуљ се осврће и на многе друге појединости морнарскога живота. Нарочито тегобан живот "малога", објашњава, на примјер, двјема бокељским пословицама: "Треба јести морнарски крух (хљеб) најприје, а лако се закапетанити" и "Ко се не навикне слушати, тај неће умјети, ни заповиједати"(159-160). Чињеницу да су у стара времена неријетко и Бокељице пратиле свога мужа капетана "по големој пучини", ако је он заповиједао властитим бродом, Матавуљ користи да нас упозна са "разноличним" и живим њиховим успоменама. Изгледала су, на примјер, нестварно њихова казивања о томе кад им се које дијете родило или умрло "на пучини": "Лицем на Ђурђев дан родио ми се Нико на путу ка Сингапору... јадна моја Даница пијехнула (издахнула) је кад бијасмо три дана далеко од Њу-Јорка... Боже, моје големе невоље! Молим Јока да се вратимо, да предамо дијете земљи, и он ћаше, сиромах, али дунуо проклети вјетар контра, те не би куд ни камо, но морасмо своје рођено дијете сахранити у море. Аох, Боже, ослободи од тога и крвника!..."(161). Поред оних већ поменутих дужности, обавезе капетана биле су на лађи још многострукије. Био је и судија и духовник кад устреба, заводио је новорођено своје дијете, крштавао га или опојавао, да би по повратку у завичај, предавао те записе своме пароху. Матавуљ не заборавља да нам предочи како је било у Боки и оваквих крштеница: "Тај и тај, законити син..., рођен год..., мјесеца..., дана..., на Тихом оцеану, на броду..., путујући од Валпараизо ка Мелбурни (Аустралија), на... земљописне ширине, би крштен од свога оца капетана..., а касније у Тријешћу светијем миром помазан одјеромонаха"(161) и слично.

У завршном, петом дијелу књиге Бока и Бокељи, Матавуљ резимира своја запажања о земљи, о клими и љепоти поднебља, о обличју и менталитету људи, о начину одијевања и неизмјерном богатству српског језика.

Бока је брдовита, присојна, на мору, у њој се мијешају планински и медитерански ваздух, зато је здрава и погодна за живот, а њен најљепши и најздравији град је Херцег-Нови. Матавуљ га с поуздањем препоручује "имућним болесницима Србима", због благог поднебља, чистоће, изузетне хране и слично.

За бокељски менталитет, Матавуљ углавном проналази само ријечи хвале. Бокељи су необично дуговјечни, умјерени, по изгледу су "стасити, црномањасти, питома лица и погледа''(168), а по памети "умни и врло речити"(168), добри су зналци језика. "Бокељ је дочекљив (гостољубив), јуначан, врло пажљив у саобраћају са извањцима, љуби Србина из ма кога краја, од туђинаца највише цени Русе, Енглезе и Французе, најмање Талијане и Немце. Мана мује што је кичељив, тј. прецењује себе, али не даје лако маха томе осећању. Штедљивост код њих хоће да пређе у лакомство, опрезност и неповерљивост"(168). Бокељице су лијепа струка, бујне косе, лица сјетнога израза, уредне су и чисте, а главне врлине су им: "побожност, верност према мужевима, нежност према породу, љубав према родбини, радиност и штедљивост"(168), замјерају им "што се при удаји више поводе за разумом него за срцем"(169).

Народ се по Боки одијева на различите начине. Брђани су сасвим налични Црногорцима, а њихове жене одијевају се као српске сељакиње у Угарској. У варошима влада право шаренило: све више маха заузима ношња по француском кроју, али је још на цијени и старо бокељско, тачније добротско, одијело: "плитке, отворене ципеле, црне чарапе до колена, свилене црне димије, око струка пас, на грудима пршњак од црне свиле са сребрним пуцима, кратак гуњ од истога ткива и на глави свилена црна капа налик на црногорску"(1б9). Ако свему томе додамо, код покојег старог капетана, и цилиндар на глави умјесто капице, онда је слика народног одијевања потпуна и поготово за извањце изненађујућа и смијешна.

Љепоту и богатство српског језика у Боки истакао је још Вук Караџић, и готово да нема странице у другој књизи његовог "Српског рјечника" из 1852. године, без покоје ријечи из Боке. Матавуљ наглашава да је права штета што се те чисто српске ријечи слабо одомаћују у књижевном језику, и што "Шумадинци и Војвођани радије узимају туђе речи или кују нове него што прихваћају речи с Југа"(170).

Као путописац Матавуљ је окренут помјерању граница жанра, а хибридност и синкретичност није схватио као умјетничка ограничења већ као стваралачке предности и слободу. Матавуљев путопис о Боки и Бокељима исписиван је послије неколико упечатљивих етнографско-путописних студија (Вук Караџић, Вук Врчевић, Стефан Митров Љубиша), зато његова литерарна намјера и није садржана у откривању новога и непознатога, мада су записи о животу помораца сасвим посебни и самосвојни, већ у сажетој синтези онога познатог и написаног, која ће заголицати машту путника и привући га да и сам спозна чари "убаве Боке". Мјестимице претјерана и непотребна сажетост као да је спутавала писца да се осврне и на поједине значајне грађевине у Херцег-Новоме, да опише унутрашњост и драгоцјености манастира Савина, да нам прикаже бројна которска здања и знаменитости, поједине легенде о постанку мјеста или етимологију назива, или да нам представи град Тиват и Тивћански залив у цјелини. Насупрот томе, на одличан и непоновљив начин пред нама васкрсава бокељска прошлост и савременост, бокељско поднебље и менталитет, и надасве изврсно и непомућено бокељско Српство, које је ову нашу покрајину увијек издвајало изнад свих других.

О овоме издању

Матавуљев путопис Бока и Бокељи објављенје 1893. године у Новом Саду у библиотеци "Књиге за народ Матице српске" (свезак 38). Наше издање је у неизмијењеном облику и уз неопходна правописна осавремењавања приређено према тексту Сабраних дела Сима Матавуља, Драме, Путописи, Разни списи, књ. VII, Просвета, Београд, 1954, стр. 138-170. Редактори: Др Видо Латковић и Ђуза Радовић.

Симо Матавуљ - Хронологија живота и рада

1852. 31. августа рођен је у Шибенику, у породици која се населила у овај град још крајем 17. вијека "однекуд из Босне". По женској лози била је то једна од најстаријих српских породица у граду. Отац Стеван, који је био сточни трговац, и мајка Симеуна изродили су петоро пјеце. Послије ране мужевљеве смрти 1860. године, Симеуна је основала и успјешно водила радионицу народног одијела.

1859-1862. Завршава у Шибенику основну школу напоредо на српском и италијанском језику.

1862-1864. Завршава у Шибенику први и други разред гимназије.

1864-1868. Због слабијег учења закратко је 1864. године био у трговачкој радњи, а затим одлази у манастир Крупа код стрица игумана Серафима, гдје се је припремао за калуђера и приватно учио богословију. Године 1868. напушта манастир и одлази у Задар, гије уписује учитељску школу.

1868-1871. Завршава у Задру учитељску школу.

1871-1872. Ради као учитељ у Ђеврскама и у Буковици.

1872-1874. Учитељује у Исламу код Задра, гдје се упознаје и дружи са контом Илијом Јанковићем, потомком знаменитог епског јунака Стојана Јанковића. Ујесен 1874. године проводи два мјесеца на војној вјежби у Пули.

1873. Објављује први књижевни рад, пјесму Ноћ уочи Ивања, у задарском Народном листу.

1874-1881. Живи у Херцег-Новом и ради као учитељ италијанског језика у поморском заводу "Србина", у периоду 1880-1881. године био је и привремени управник тог завода. За вријеме Невесињског устанка 1875. године кратко вријеме у августу борави као добровољац у чети Миће Љубибратића. Године 1877, на распусту, био је добровољни болничар у руској болници у освојеном Никшићу.

1881. Умијешан је у други Бокељски устанак, због чега је био принуђен да пребјегне у Црну Гору, на Цетиње. Објављује први прозни рад, под насловом Наши просјаци, у задарском Народном лисшу.

1882-1887. Живи и ради на Цетињу, најприје као наставник француског језика у гимназији, потом као надзорник основних школа и као наставник престолонаследника Данила. Године 1882. води црногорске ђаке у Париз на школовање у француским државним академијама.

1883. Објављује прву приповијетку у Гласу Црногорца на Цетињу.

1885. Започиње објављивање романа Ускок Јанко, у дефинитивној верзији Ускок, у листу Црногорка на Цетињу.

1887. Прелази у Србију и ради два мјесеца као "учитељ II класе" у гимназији у Зајечару.

1887-1889. Враћа се у Црну Гору на Цетиње, гдје је био учитељ престолонаследника кнеза Мирка.

1888. Започиње објављивати у листу Стражилово у Новом Саду прву верзију романа Бакоња фра-Брне под насловом Како је Пјевалица излијвчио фра-Брну. Објављује у Новом Саду прву збирку приповједака под насловом из Црне Горе и Приморја I.

1889. У септембру прелази у Београд и запошљава се као учитељ I класе у Нижој (Теразијској) гимназији, у којој ради све до 1892. године кад је разријешен дужности због слабога здравља. Објављује на Цетињу збирку Из Црне Горе и Приморја П.

1890. Српска краљевска академија објављује му приповијетку Ново оружје, заједно са приповијетком Лазе К. Лазаревића Он зна све. У Загребу објављује збирку Приповједака Iz primorskog života.

1891. Објављује у Београду двије збирке приповједака Са Јадрана и Из београдског живоша.

1892. Оженио се Милицом Степановић, учитељицом више дјевојачке школе, која је умрла 1893. године. Објављује у Београду романе Бакоња фра-Брне и Ускок.

1893-1895. Ради као шеф Пресбироа при Министарству иностраних дела. Послије тога ради као службеник Пресбироа и обавља у министарству специјалне задатке и предводи повјерљиве мисије.

1893. Објављује у Мостару збирку приповједака Из разних крајева, у Новом Саду објављује путописно-етнографску књижицу Бока и Бокељи. Лијепа лаж у умјетности још је једино што остаје човјеку ствараоцу и човјеку читаоцу као утјеха и заборав. Ево како о томе пише Матавуљ у писму пријатељу Милану Савићу од 13. јула 1893. године, поводом романа Бакоња фра-Брне: "Питаш ме ко се 'вампирио' у Бакоњи. Нико, брате, него лагали су и Балеган и ђаци и Дундак, (а и ја помало)... Међер ви збиља не познајете јужњаке. Та јужњак лаже, лаже и лаже, тако да и сам најпослије вјерује да су истините његове измишљотине, а, што је природно, народ му и земљаци вјерују. Лијепо каже Daudet, да јужњак управ не лаже, него да то чини једино сунце. Та (вели) Илијада и Одисеја, то су монументални споменици лепе лажи."

1894. Објављује у Сремским Карловцима приповијетку На прагу другог живоша.

1896. У јесен путује у Далмацију ради прикупљања грађе за Лексикографски одсек САНУ. У Народном позоришту у Београду изведена је премијера драме Завјет.

1897. Објављује у Београду драму Завјет.

1898. Почиње са објављивањем аутобиографско-мемоарске књиге Биљешке једног писца у Летоиису Матице српске у Новом Саду, која је у наставцима излазила све до 1903. године (књиге:196, 197, 199, 201, 202, 204, 207, 220), и остала је недовршена.

1899. Објављује у Мостару књигу Три приповетке, у Новом Саду објављује збирку приповједака Приморска обличја. У часопису Дело у Београду објављује у наставцима дијелове романа Десет година у Мавританији.

1900. Оженио се по други пут, богатом удовицом Љубицом Николајевић-Димовић и тада оставља службу. Путује у Париз, у Рим, на Сјеверно море, у Цариград, у Смирну и друга мјеста. Исте године постаје почасни члан Матице српске. Одликован Таковским крстом.

1901. Објављује у Новом Саду збирку приповједака С мора и с планине.

1902. Обавља функцију предсједника Друштва књижевника и уметника. Објављује у Београду збирку приповједака Београдске приче.

1903. Објављује у Мостару приповијетке Пошљедњи витезови и Сврзимантија.

1904. Изабран је за редовног члана САНУ. У Народном позоришту у Београду изведена је премијера драме На слави. Објављује у Београду приповијетку Живот.

1905. Одржао приступну бесједу у САНУ О уметничкој приповеци. Постао је члан управе Српске књижевне задруге.

1907. У часопису Дело наставља са објављивањем дијелова романа Десет година у Мавританији.

1908. Изабран за предсједника Српског књижевног друштва. Објављује у Мостару приповијетку Цар Дуклијан, а у Београду збирку приповједака Немирне душе. Умире изненада од капи.

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.